Stražilovo

Б р . 12.

СТРАЖИЛОВО

185

ланијеве повести са г. Пантом СреЛковиЛем узети, да је Лазар, мученик косовски, и свети кнез, још г. 1358. постао не само подручник и клетвеник угарскога краља, већ и „хршпћанин", то јест римокатолик; и да је он по ту цену добио помоћ, да порази и убије свога супарника Србина, који је нападао на његове (?) земље; и не само то, већ да је он — кнез Лазар — као подручник и „човек" (таваП) краља угарскога помогао истом и његовој војсци, кад је исти угарски краљ с војском г. 1359. прешао Дунав и пошао на српског цара Уроша, да га покори и нринуди, да прими хришћанску, то јест римокатоличку веру." (Читај у Гласнику, књизи 64. на стр. 325. и 385.) И тај исти грозни г. Панта меће у уста кнезу Лазару ове речи: „ Званичне моје обавезе према цару и земљи сукобише се са моралном обавезом угарском краљу." Обвезе дакле српског кнеза нрема своме господару и својој отацбини биле су само званичне обвезе, а обвеза истог тога кнеза према угарском краљу, то је била морална обвеза, те није чудо, што су у наставшем сукобу између оних само званичних обвеза са овом моралном обвезом прве подлегле другој. И за ту расправу, у којој то и тако пише човек, који је давно превалио педесету, примио је он и мирно у џеп спустио 700 динара. Куд ће ти душа, Панто? Скоро у исто време, кад се г. Панта бавио с иревађањем и коментирањем оне повести Матије Вилани-ја, писао је о тој истој ствари и Алфонзо Хубер, један од најбољих историка немачко-аустријских. И тај Немац излаже то овако: „1т Јаћге 1:558. паћт <1ег ип§агтсће Кош§' (Еис^т^ I.) <1еп Сге<1апкеп Лез Кпе^ев §;е§еп 8егћГеп тес1ег аиГ. 8еЉз1; тН етег Е1оИ;е дуоШе ег сће ип(;ег с1ег НеггасћаД 4ев Сагеп в4ећеп4еп Кив^ешШЉе ап$га4ш. ВЈе тпегеп ХЈпгићеп 111 бегМеп ће^иш1%1;еп вете 1Јп1;егпећтиг% ићег (Пе иШ 1е1<1ег пиг ет &ет<1ег, уоп <1еп пеиегеп ип^апзсћеп Ша^опкегп П1сћ1; ћеаећ1;е1;ег Сћготз!;, <1ег Е1огеп1тег М. УШат (Е. 9. с. 22 ипД 32.) Жсћпсћ1; »Љ1;. А1а етег <1ег аегћ18сћеп Сгговзеп, 4ег вете ВевЉип^еп ап Дег Сопаи ћаШ, аЈво теИегс/Н 1л',аг ОгМјапошНасћ, <1игсћ е^пеп Сге^пег ап^е^гШеп ипс! 111 сће Еп^е §'е1пећеп луигс1е, оћпе ТзеГ ветет всћлуасћеп Кот^е НШе ии ћпЛеп, лтспс1е1;е ег 81сћ ап етеп ип§'аг18сћеп Ма^паЛеп, шМ Деп АатаИдеп Вап 1чт Масћои> Жсо1ат ооп Сага , шк1 ћа^ Шп ит ТЈМегвШиип^, 111<1ет ег <1а&г Аппаћте с1ев каЉоЊећеп Сгкићепв ипс! оћпе 7те&е\ аисћ Апегкешшпју <1ег Оћегћоћећ с1ев Кбт'§8 уон 1Јп§'аг11 Уегвргаећ. А1з ек Љт §е1ап§', тћ Ш1Ге ип^апвсћег Тгирреп аетеп 0ге§'пег ги Бе81е^еп ип(1 ги ^бсћеп, 1ш§'ип81;1§1;о ег бетегаећа <1еи

Ап^гћГ с1ег ХЈп^агп аГ 8егМеп" — е!с. И Немац тај помиње и Лазара и Николу Горјанскога, мачванскога бана, али пред именом Лазаревим стоји оно обазриво немачко „ако у1е11е1сћ1;" а пред другим оно „лтоћ1" : Но код Панте нема и Панта неће да зна за „швапска" мрдања „.ако ^Је11ехсћ1; а и „лтоМ": он је Србин и он срља, он „лети своју у иропаст." И скоро у исто време морао се том истом повести Виланијевом бавити и трећи један историчар, који, што се бугарске и српске повести тиче, не преда ни нред старијим од себе Немцем Хубером а још мање пред много старијим од себе Србином Пантом, а тај трећи историчар је Чех К. Јиречек у Прагу. И ја бих могао, а може бити да би и требало да наведем од речи до речи, како г. Јиречек о тој ствари пипте и то или немачки или чешки, но нећу. А нећу зато, што ме је оно Пантино нискарање о кнезу Лазару јако огорчило, па нећу том горопаднику да услуге чиним. Ено му „сће Вемећип§еп с1ег Ка^ша.пег /,1< ЗегМеп" и:с. Рга^ 1885. или Часоиис чешкога музеума за г. 1886. година ЕХ. „V Ргаие", па нека сам тражи страну и нека се мучи с немачким и чешким текстом, ако хоће да дозна, шта и како Чех пише по Виланију о оној баталији и о ономе, шта је претходило тој баталији; а ја ћу само да читаоце моје уверим, да г. Јиречек не помиње на том месту ни кнеза Лазара ни Николу, мачванскога бана; и није их могао нити смео поменути, кад извор о том ћути, а он није тако брзоплет и досетљив, као они, који пишу и тврде, да је један од велможа српских био кнез Лазар а други кнез Алтоман или севастократор Бранко, и да је кнез Лазар помоћу добивеном од Николе Горјанскога, мачванскога бана, потукао и убио кнеза Алтомана или севастократора Бранка. Резултат је дакле овог дугог и уморног расправљања тај: да Лазар г. 1358. и 1359. није играо никакве или бар не оне.улоге у Подунављу, коју му је улогу покојни „трудољубиви" Пејачевић из незнања, а наит „трудољубиви" г. Панта са знањем и будући у потиуној свести наменио и доделио — себи на срамоту. Лазар се, као што смо горе видили и дознали из записника дубровачког већа, налазио г. 1362. на, двору цара Уроша; и иишта нам не смета, да узмемо, да се он од г. 1357—1362. дакле и г. 1358. и г. 1359. и све до г. 1362. као дворанин при цару Урошу налазио и да је по томе и он један од оних „младих", чије је саветемлади цар Урошпримао, „младих" савете примао а „старих" одбацивао. (Наставиће се.)