Stražilovo

Б р . 15.

СТРАЖИЛОВО

239

ПИСМА ВУКА ОТЕФ. КАРАЏИћА ЛУКИЈАНУ МУШИЦКОМ, ИЗНОСИ НА ЈАВНОСТ МИДИВОЈЕ К. БРАНКОВИЋ.

XXVIII. У Бечу 2. (14.) марта 1826. Пречесњејпш Господине, љубезни и високопочитајеми пријатељу ! Ономадне сам вас питао, или ћете ово новопослано објављеније симо за себе да се штампа или на посљедњој страни овога листа, ђе су клерици; но послије ми је пало на ум, да ви не будете мислили, да се оно штампа на ономе иређе носланом листу централиста? Ако сте то мислили, ваља да и централисте опет на ново да пошљете, јер они пређашњи Бог зна кад ће доћи из цензуре (може бити, да ће прије отићи у Карловце и у Загреб)! Оно све, што је с оним објављенијем ирије у цензуру дато, мора заједно и путовати свуда. За овај лист ради исповједи нијесам још питао; него то знам, да ви тамо неможете печатати, јер ту ваља сила којешта. Но будући да ови листова млого ваља, зато би требало најбоље, да се ово изреже у бакру, па онда можете штампати колико вам воља; па кад наштампано потрошите, онда подајте опет штампати и т. д. Ово млого неће коштати; само

гледаЈте новаца да пошљете, или, ако се ооЈите, да вам ја у сиротињи новце не поједем, нађите овђе каквога човека, који ће платити, кад му се конта донесе ; а без тога не помаже ништа више ни спомињати. Ако ћете ми коју оду послати за Забавник, гледајте побрзо. Говори се, да ће Кенгелац, архимандрит и директор, доћи у Беч: без сумње ирви да тражи владичанство, а други Несторовићево мјесто (овај ће по свој прилици наћи, што тражи). Вршчани једнако туже (јавно) Гадивојевића и ђекоји говоре : Или он из Вршца или ми из српске вјере (овђе би Србин казао: Гасрдио се говедар на село, и т. д.). Највише ми је за чудо, да се и Волић, као конзисторијални нотариј, иотписао на ту тужбу! С истинитим високоиочитанијем јесам Ваш покорни слуга Вук Стеф. Караџић. II. II. Молим, поздравите ми љубезно господина Тркуљу.

П030РИШТЕ И УМЕТНООТ. (Концерат гимнастичног друштва). — Пишу нам из Београда: 26. марта београдско друштво за гимнастику и борење приредило је у народном позоришту концерат са представом. На концерту осим позоришног особља суделоваху госпођа К. Виловска, г. Васа Радуловић, београдско певачко друштво, црквена певачка дружина „Корнелије", певачко друштво „Даворје" и академско певачко друштво. Ово беше највећи концерат у Београду, а испао је на опште задовољство публике. Највећма је занела публику госпођа К. Виловска својим свирањем на виолини. Госпођа Виловска још као госпођица Ото фон ОтенФелд давала је по важнијим немачким варошима концерте, и сматраху је међу првим виртуоскињама на виолини. У Београду је сада други пут свирала пред широм публиком, која је најласкавије поздравила и више пута изазивала. Још да је госпођа Виловска свирала коју српску арију, чији би звуци нашој публици били познатији, уживање би постигло свој врхунац. — Са певањем нисмо у опште задовољни, особито би препоручили академском певачком друштву, да другом приликом припази што ће певати, и да се чува којекаквих Кукавица од Штирског. Једно нам се пак нимало не допада на овоме концерту. Од шеснаест пијеса само су пет Чижекове и Јенкове комповиције и једна Свето-

лика Радовановића, а остале су или Штирског или страних композитора. Зар поред толико лепих српских песама, па да најстарије српско певачко друнгтво пева: „Крстоносце на мору" од Базена и „Циганку" од БалФеа? Још певачице овог друштва беху одевене у српском сељачком оделу!... Лепе ли ироније!! — Највећма нас дираху композиције Штирског и слушајући те мелеске звукове сетисмо се речи, које је последњих дана рекао Верди једном младом Талијанцу: „Никако — вели Верди— не могу да трпим, да један Талијанац пише као Немац, а Немац као Талијанац. Талијанац треба да пише музику за Талијанце, а Немац за Немце. Истина је, да је музика универсална, али они, који је пишу и који је слушају, нису универсални, јер је природа њихова сасвим различна и сваки народ тражи оне звуке, који су производ његовог осећања, његове природе, његове земл>е. На ово треба увек пазити'. — Тако пише Верди, а код нас дође какав Штирски и други, па одмах компонуј српске песме, а кад дође концерат, тада поред својих неваљалих композиција запостављају лепе српске песме. Али њих не треба кривити, кад им се може! — На овом концерту представљао се први пут ЈЕабишов комад „Нрви корак". Као свако Дабишово парче, тако и ова мала комедија пријатно је забављала публику својом лепом и здравом шалом.