Stražilovo

Б Р. 16.

255

Адам Мандровић, познати уметник са хрватског казалишта Загрепског. Краља Владимира имао је Лукић у рукама, Косару С. Вујићка, Смиљку Л. Хаџићева, Ивицу М. Димитријевић а Бранислава (?) Милојевић. Четвртог вечера прославе дошао је на ред Лазе Костића „Максим Црнојевић". Ива Црнојевића играо је Мандровић а остале су главне улоге биле у рукама старих приказивача. Пето је вече намењено било, да се у одабраним сликама најбољих наших драмских производа изнесу поједини важни моменти у историји нашег народа. Слике су те приказане овим редом: 1) Ђуре Јакшића „Сеоба Србаља" (III. део. 1. појава); 2. Јована Суботића „Немања" (Ш. чин. 4. појава); 3.) Милана Јовановића „Демон" (I. део. 1. појава); 4. Драгутина Ј. ИлијКа „Краљ Вукашин 1 ' (I. чин. 1. нојава); (Улогу Вукашинову рецитовао је ту првак нам уметник Тоша Јовановић.) 6.) Матије Бана „Цар Лазар" (штампан у „1)иђгоутки" 1867.; (IV. чин. 1 појава); (3.) Карла Оберњика „Ђурађ Бранковић" у преради Јована Ђорђевића (III. чин). (Насловну је улогу играо Тоша Јовановић ; 7.) Мите Поповића Стеван, последњи краљ босански" (Ш. чин, 1. појава;; 8.) 'Борђа Малетића ,.Српски хајдуп,и" (III. чин. 5 појава) с Тошом Јовановићем као Миллсом Мрконићем ; 9.) Јована Ђорђевића и А. Хаџића „Сабља Краљевића Марка." На представи су тој били и писци: Матија Бан, Ђорђе Малетић и Драгутин Ј. Илијћ и публика их је бурно и одушевљено изазвала. Прославу је завршила шестог вечера на Томину недел>у сјајна беседа с играгшом. Суделовало је на тој беседи Великокикиндско певачко друштво „Гусле", Карловачко и Новосадско певачко друштво и певачи Стеван Дескашев и Михајило Марковић. Дескашев је певао арију из Вердијеве „Ајиде", романцу из „Трубадура" и композицију Ивана пл. Зајца „Ти си моја", а Марковић Јенкову композицију „Черго моја!" Великокикиндско певачко друштво певало је у мешовиту збору Толингерове композиције „Вода и сузе" и „Уломак из Терлајићеве песме посвећене премилом својем отечеству" (обе изашле у збирци под насловом: „Русанђанке", и Базенове „Крстоносце на мору". Карловчани су у мушком збору отиевали „Путу крај" од ЈосиФа Маринковића и „Лаку ноћ!" од Мите Топаловића, Новосађани пак у мешовиту збору Хорејшекову „Тугу" и „Песму у зиму." На завршетку су сва три та иевачка друштва заједнички, уз пратњу милитарног оркестра, најпре у мушком збору отпевали Ивана пл. Зајца „У бој" а за тим Јована Пачу-а „Бранково коло" у мешовиту збору. Последње те две песме биле су поновљене. На ирославу су позоришну дошли многи гости са стране. Био је првог дана ту и отац народног нашег позоришта, дични Јован Ђорђевић и публика му је том приликом прииела најсрдачније овације. Походио нас је и повереник земаљске владе за хрватско казалиште у Загребу, Јосип Кнајзел, и провео је овде све до иретиоследњег дана прославе. Г Л А 0 Н И К. (Српска краљевска акадсмија.) Краљевим указом наименовани су и потврђени за чланове академије ови: др. Ј осиф Панчић, нроФ. природних наука у вел. школи и државни саветник и председник академије; Димитрије IIеш ић, проФесор математике у вел. школи; С ветомир Николајевић, проФесор опште историје књижевности у вел. тколи; Јован Жујовић, проФ. геологије, минералогије и палеонтологије у вел. школи; Михаило Валтровић, проФесор археологије у вел. школи; Светислав Вуловић,

проФесор јужне слов. литературе у вел. школи; II а н т а Срећковић, ироФесор српске историје у вел. пјколи ; Љубомир Ковачевић, ректор учитељске школе; Матија Бан, књижевник; ./Бубомир II Ненадовић, књижевник; Чедомиљ Мијатовић, књижевиик и министар; Милан Ђ. Милићевић, књижевник и библиотекар у народној библиотеци и Даворин Јенко, композитор и капелник у нар. позоришту. КЊИЖЕБНЕ БЕЛЕШКЕ Из штампарије нанредне странке у Београду изашао је: „Мој кочијаш", слике из 1883. године, нагшсао Л. Комарчић. Нриповедачка се књижевност наша врзе све око „слика" или „црта". Тек ако се за читаву годину дана појави једва једна или две приповетке у већем обиму. А то је врло мало за огромну потребу читалачку. Ово је таква једна појава, а писац је назвао само „сликама". Писац нам овдеизноси партајску борбу у Србији у години 1883., а та се борба збива по највише у некој паланци. Слик су вешто поредане тако, да чине једну целину. Ако се и мора приметити, да ток радње застајкује на више места, те се или враћа на неколико година у прошлост или сврће са првог правца, ипак се мора признати, да су и ти ,.излети" тако уткани, да увек утичу у целину као притоке у своју главну реку. И сам писац овако обележава ту радњу (на стр. 104. и 105.): „Конци, од којих су изаткати догађаји, што у нашу причу улазе, тако су изукрштани и извијугани, да им је тешко краја наћи. Пођимо само за једним, па ћемо се забезекнути, куд ће нас одвести. Час, свраћа у министарски биро, и ту служи у месго јемственика за прошивање каквог поверљивог президијала; отлеи ће сврнути у какву новинарску експедицију, и ту ће се рас.прести на стотину тањих кончића, па ухватити све поштанске линије и станице, а отуд скренути с главне џаде и тамо се изгубити — као електрична струја, кад је у земљу спроведемо. Овим се концем зашивају и креманске вреће, у којима се носи млево за политичне воденице иоточаре; њега можеш видети, где се од њега сучу познате камџије, што њима по који нолитични џамбас шиба какво уштапљено кљусе да га иагна да поигра, не би ли га на сајму претурио под здраво". Кочијаш, бар по натпису главна личност, у приповеци је тој нека врста Ахасвера. Јоле (тако се зове „мој кочијаш") је , вездесушт" и „свезнајућ" Он има све конце у својим рукама, но их он нити расплеће нити заплеће. Али он је тек за то канда ту, да писац не мора како друкче назвати своје слике. Иначе главног јунака нема, нема особе, која би представљала какву и д е ј у, или н а ч е л о, или макар и с т р а нку, па дм се око ње, око особе понајвише сва радња врзе. Ни пишчево „ја" није то. То ,,ја" баш је још по најтамније. Ко је тај „ја", шта је тај „ја", чега ради путује? Не зна се, ако није члан тајне полиције. Сва се радња разишла у стрчначком трвењу трију странака. А око чега ? Над свима лебди токорсе мисао о јединсгву, али то се јединство ту тако апостолише, као кад какав кале проповеда јединство вере, па само своју веру сматра (као што то и бива) за ј едину „спасавајућу", поричући свакој другој сваки морални значај, па и историјску јој важност. Има у овој пр повеци, до душе, и живо описаних призора, истински изнесених прилика, верно нацртаних карактера, има ту и ироније, па и сарказма, и идиле, и стил је' прост али снажан, — има, дакле, ту поред неких недостатака много шта, што треба да има у ваљану делу оваке врсте, много шта, чиме се даде створити ваљан друштвен роман. Али све се то, жали боже, искрзало о п а рт ај ичнор, о сувише јаку нр истрасност. 11исац се