Stražilovo

388

СТРАЖИЛОВО

„ПГта зна човек, мора такој сиротињи да удели. Ето, ми иемамо у кући вигае хлеба, морамо и сами купити за вечеру. Тек ми га је жао. Истина, сам је крив својој несрећи, али зар поред свег тог да умре човек од глади? Младен га пажљиво слуша. „Ни нама се не расипа", продузки Карло. „Него шта ћемо ? Та, и онако пропадне доста људи од глади и невоље, а то не би требало да буде код добрих хригаћана. Христос је друкчије учио, нег што хришћани раде. 1Та ето и црква, погледај и њу. Не, не, не ваља то ништа. Све би то требало друкчије да буде, ја мислим, друкчије ..." Карло оштро погледа у очи Младену, испитујући му мисли. А и Младен њега пажљиво и с неком сумњом посматра, не разумевајући добро, шта хоће Карло с отим да каже. „Жао ми је сваког сиромаха, и радо бих сваком помогао, али шта ћу, кад се нема ..." Карло упрво своје сјајне, црне очи у Младена, а Младену чисто тешко издржати тај оштри, силни поглед. Он устаде. „Лакуноћ, господар-Карл," рече, дохвативши шенгар. „Гледајте, па пожурите с процесом, да се једаред смиримо. — Ево донео сам вам и мало новаца . . И он му пружи петицу. Карло хладно прими новац. А Марија поцрвени и захвално погледа Младена. „Добро, ја ћу сутра ићи у Н., да се разговарам с јарашбировом." „Лаку ноћ", рече још једном Младен. „Лаку ноћ", одврати Карло и рукова се с њим. „Лаку ноћ", рече и Марија и пружи руку Младену, те се и она рукова с њим. Кад је Младен изишао на улицу, сав је био збуњен са тог руковања, јер оно бенге против обичаја сеоског.

Идући путем кући, више је, Младен мислио о Марији него о ироцесу. Ни сам ие зна, од куд му се та женска учинила познатом. Где ју је видио? И је ли ју у опште и видио кад? Па канда и она њега познаје ? Од куда? Та су га питања мучила, али он им у својим усноменама није могао наћи одговора. А баш га је јако занимало. Било се већ смркло, кад је Младен дошао кући. „Где си за толико, Младене?" пита ча Леонтија. „Ми те ваздан чекамо на вечеру." „Тако, реч по реч, иа се спустило и вече. Много ми је приповедао Карл о нашем процесу," одговори Младен, но и сам се чудио, како је тако дуго остао. За тим стаде у главном разлагати своме баби намере Карлове. Баба Мила је приметила то вече на Младену, да је разговорнији и веселији, него обично. Његова суморност и ћутљивост бацале су је баш у бригу. И она и њена снаха Даница обрадовале се томе малом обрту. Но као да су својом радошћу урекле Младена, јер он се на брзо опет замисли, заћути, па и не узима на ум свако питање својих. Тако сентименталан поседи мало, а није хтео ни вечерати. За тим леже. Дуго није могао заспати. Из бирта, а овај није далеко од куће ча Крстипих, чује се велика ларма и певанка. Онде је и Карло. Отишао је тамо, да купи за себе и своју сестру што за вечеру, јер у ку!]И нису имали ништа. Но наишао је на друштво, које се картало. Сео је и сам за њихов сто. Добио је неколико форината, па се онда дао у пиће и частио је. Његова лепа сестра чека га гладна и нестрпљива., све једнако крај лампе пгајући когауљу за другог. Око поноћи прешла ју је и глад, јер ју заситила горчина њеиа злога удеса. Легла је. Горке сузе росиле јој ланита. ће се.''

МЛАД СТАРАЦ. (АНАКРЕОН.)

тар сам. Али, кад се пије, Не бојим се младих шупта; На и игра кад се вије Нек се са мном ко окуша! А смем и на мегдан љути, Ево, ко ће са старином?

Јога ћу сабљу, нож, махнути, Само држим — купу с випом. Амо! Где су ти бокали, Да се, ево, натпијамо! Има л момак, што се хвали? Нека дође старцу само!... В. Нранчн!..