Stražilovo

466

СТРАЖИЛОВО

Б Р. 30.

нв

. дЈЈЈ-* . ™"и1 ™

ДОКТОР МЕДИЦИНЕ, ГЛАВНИ НАДЗОРНИК СВИЈУ ВЕРОИСПОВЕДНИХ ШКОЛА У МИТРОПОЛИЈИ КАРЛОВАЧКОЈ, ПРЕДСЕДНИК „МАТИЦЕ СРПСКЕ" И КЊИЖЕВНИК, Суботу 11. Јулија о. 1'. уцвели Српство и ојади му душу глас о изненадпој |смрти једног од најзаслужнијих трудбеника око просвете сриског народа, глас о смрти честитог нашег Б а б е, неуморног ђ о р ђ а П а т о ш е в и ћ а. Велик је то и страшан удар по наш српски народ, јер му је са Натошевићем у гроб легао човек ретких врлина, радник ретке истрајности, родољуб ретка пожртвовања. Шта је и колико је Натошевић српском народу привредио, колика је и каква илода понео благословени рад његов на пољу српске иросвете, то се не даје тако лако премерити и проценити. Без зазора се сме рећи, да је покојник род српски задужио за веке векова те да сјај и светлост дичнога му сиомена неће згаснути нигда ни до века. Натошевић је, што но рече за њ сатрудбеник му и благодарни нггићеник, честити покојни ђорђе Рајковић, био одиста сав човек, сав учитељ, сав борац. Ко га је год познавао и неуморну му трудбу пратио, мора се с Рајковићем сложити у томе, да је покојни Баба био човек топла срца и бистра ума, који се у огњеној љубави према роду своме ни на шта друго није обзирао, до само на опште благостање, човек, који се из топле л^убави и унутрашњег уверења примио српске школе и српских учитеља, човек, којега је срце зажарено било за напредак. То вели за њ Рајковић још године 1860., приказујући му низ недагошких својих чланака под општим насловом »Школа и живот«, вели то за њ, тек што се Натошешевић латио био свог епохалног рада на бољитку српске народне школе. Већ је тада стручан и озбил,ан човек, као што је био Рајковић, могао потврдити за Натошевића, да је нов и бол>и живот увео у наите варошке и сеоске школе и да је на њих и њихове учитеље учшшо највећу импресију. Настава — вели — али настава, која духом ради и дух изображава, као такођер и васиитање, које да се по природи развија, то су били лепи умишлЈаји Натошевићеви и те умишљаје старао се да оствари. Живом радиношћу подизао је свој глас у корист школе и живота, бранио је школска права и рацијонално народно образовање, као вешт, срчан и крепак борац пуштао се по јавним листовима у бој против неких закованих, окорелих предрасуда, бијући их топузом убеђења и оштроумља. Заузимао се за најважнија питања садашњости, знао им посветити време и снагу своју, а што је предузимао, предузимао је свом душом. Ето такав је по сведоџби стручнога педагога и непристрасног оцењивача Рајковића одмах на почетку свога рада био Натошевић, а такав је — то можемо мирном душом посведочити сви, који смо и последњих његових година имали прилике мотрити живо његово заузимање за ствар народне просвете — такав је Натошевић остао кроз пуних тридесет година, савестан, ноштен, смеран радник. Са највећим болом у души, што се од нас тако ненадно утајао — а баш је могао, да је наше лепе среће, још и даље роду свом лепо послужити и просвету му упапређивати — у неописаној тузи-са худе нам те среће пристајемо и ми у једнодушни вапај свега сриског народа те са дна душе довикујемо великом покојнику на растанку: Слава ти, Ђор^е Натошевику, и вечан ти спомен у српском народу!