Stražilovo

488

СТРАЖИЛОВО

Б р . 31.

парохију у планини, па чека бољу; његови поли- I кратко време отвориће у оближњем месту своју питични пријатељи зацело ће му је израдити. сарну и онда ће се венчати са — Болетовом МиКорен пак положио је све своје испите. Још је лицом. ЈВеле, да је још и сад онај стари страсни -*■ код Храста свестан и ваљан конципијенат, а за ; мгитатор. са словеначкога превео Вељко М. Дукић.

ЛУКИЈАН МУШИЦКИ. 0 П00МРТН0Ј МУ ПЕДЕСЕТГОДИШЊИЦИ,

II. агласио сам, како Срби љубе и цијене своје име изнад осталијех народа, осоосталијех словенскијех

оито пак изнад племена. Ова чврста

привржепост, ова не

поколеоима вЈерност прама своме нлемену даје повода осталијем словенскијем племенима, наклоњенијема панславизму, да биједе Србе сепаратизмом, као да српство искључује словенство; као да добар Србин не може бити добар Словенип. Ова се погрјешна мисао увријежила и међу рускијем Славенофилима на велику штету срискога народа а на никакву корист Русије ни њенога угледа у Јевропи. Та је мисао, ио мом мњењу, мати цијелога неирироднога данашњега положаја на Балканском полуострву. А напротив Срби су бољи Словени и од самих Славенофила и били су такви прије него су се Славенофили руски и појавили. Из књига Нила Попова »Србија и Русија« Руси су могли виђети, како је митрополит Стратимировић поводом устанка Карађорђевог свјетовао цара Александра, да обнови славено-српско царство, у коме би могао имати јединога поузданога и вјернога савезника у Јевропи! А Мушицки пак ту нам је најбољи свједок; да, као народни пјесник, најбоље огледало душе српскога народа. Виђели смо, какав је Србин Мушицки: одиста већега Србина и поноситијега не могу нам наши оптуживачи показати. Па да видимо, је ли то сметало Мушицкоме, да буде прави Словен; да, као што је био идејал, поп р1и§ икга Србин, је ли био идејал, поп р1ив иИга Словенин. Савременик пјесников и мио му пријатељ био је Вук. Први је изашао из школе старословенске или боље руско-словенске, која је владала на пољу српске књижевности; други из народа срнскога, и он је објавио рат тој школи. Борба је свршена с побједом чисто на-

КРИТИЧКА СЛИКА. ОД ЛАЗЕ ТОМАНОВИЋА. (Наставак.) роднога језика. Вриједно је, за моју тему иотребито, да видимо, какав је положај Мушицки у овој борби заузимао. У оди већ напријед поменутој на С о ч иненија Државина још почетком г. 1816. поносом истиче наше народне пјесме овијем описом: На лиру нашу цвјећа од собственог На пољу браног радосном руком там', Јунаци гдјено бритким мачи Немање простиру стару славу, Харите њежне жар чувствованија Из чиста сердца в пјесне преливају, Потока поред сребренозрачних, Којим се диве Вјена, Касел. Па у оди Љубитељима Серпске лире ставља им ову апострофу на уста: Та зашт' нам, веле, Сербљине, сербски ти Не појеш? Веруј! горњи у свјет нам ум И сердце лети, кад нам сербски Варвитон узмеш и сербски пјеваш. Ми разумемо мудра Државина, И твоје пјесме ризи у славенској, Скројеној красно старим кројем; Пшцу ал налази ум, не сербско Нам сердце! Част ми дајемо Славенском нашем језику (наш је да! Отцева наши свет останак; 1Цит нам у цркви и ијит ио свјету!) Сердцу је нектар језика сербскога вид. Јунаком сини Сербљина сербски глас Са лире сербске жарка пјевца. Тако пјесник своје становиште опредјељује у овој борби, па наставља: Уступам, музо: варвит ми уирављај. Дај милој браћи, сестрам утјеху; И самога врага сербске лире Сладошћу твојом покори данас.