Stražilovo

Б р . 31.

СТРАЖИЛОВО

487

да је истина, узеше махати главама и негодовати на сав мах. . На дан избора не дођоше Храстове присташе на биралиште. Да није онај тврдоглави касапин, који се још увек љути на предстојникова пинча, усупрот Храстовој изјави, да не кандидује, за њега гласао, био би Меден једногласно изабран. Али нема одушевљења. Бирачи су долазили и одлазили као од беде и у шали. Е, па шта за то ! Изабран је спахија немшкутар, јер тако захтева народна дисдиплина! И Боле је дошао и гласао за Медена. Но није се дуго задржавао у месту. Веле, да је био зловољан. Неколико дана после избора била је забава у Меденову двору, а биле су позване све одличније личности из вароши и околице. И Храст и Корен добили су позиве. Но први се изговарао, да је за путом; конципијенат је пак дуго размишљао, би ли ишао или не. Зна, да ће бити и Милица на забави, па мисли, да не би имао толико одважности да с њом говори, ма и у игри. На послетку је ипак отишао. Забава је била сјајна, тако да се сваки чудио, ко познаје Меденову шкртост. Гости су нам познати. Неки се чудили. да је дошао и господин Антун. Умешао се међу часнике, без којих не може проћи забава у Меденову двору. Еартали се. А у тароку је господин Антун на свом месту; седи и суче плзањско пиво и јако вино. „Носћ, ћосћ, с1ег Негг Аћ§еогс1пе1;е!" дере се непрестано неки мали, пијани поручик, а господин се Антун куца с њим. У један мах хтеде, да викне: „Живио!" Али се не усуди у друштву, где се све немачки говори. И Руда је у том друштву, но за мало оде, да чепа око Меденове госпе, тим пре, што је већ отпочела игра. „Сад смо победили, милостива," рече он играјући с њом прву ваљку. „И мени не приписујете никаквих заслуга?" „0, разуме се, дали сте један глас више!" смејала се Елза безбрижно. „А што смо Болета задобили?" „Гле, скоро сам заборавила! Но ипак је то у главном моја заслуга!" „Ви се шалите!" „Не, не!" Рекавши то захвали му се, па оде да игра с другим. Конциписта побледи од љутине, па пође к играчима. Сад прође мимо њега Корен, а води Милицу. „Ха-ха, и ви сте ту, господине агитатору! То је фино, изврсно — веселите се победи свога противника! Јел'те, госпођице, то је моћ убеђења, ха-ха!" С тим речима заустави њих двоје.

„Господине конциписта," одговори Корен, а глас му дрхће, „ово није место, да расправљамо своје рачуне." „0, изволите, изволите," на то ће онај. „Дакле на нољу, у башти, ако изволите!" „Само дођите!" Чекаћу вас. Корен одведе Милицу њеној матери. „За име божије, не иди доле," шаптала је девојка и дрхтала по свем телу. „Не бој се! Морам му рећи, шта га иде!" Боле не гледа баш најлепше Корена, но кад овај доведе његову кћерку на место, отпоздрави га ипак уљудно. Вечерас се први пут срели. Корену паде на памет нова мисао. Приђе к поседнику и замоли га, да иде с њим. Овај пристаде, и ако у чуду, те пође с конципијентом у башту. Недалеко од улаза стигну Руду, а Руда пуши. „Молио сам вас, да идете са мном, а сад вас опет молим, да ме чујете," рече Корен Болету и ступи пред конциписту, који узмаче за један корак. „Треба, да вам разјасним оно, што још не знате." Приповеди му у кратко све згоде своје љубави: како је спасао Милицу из руку конципистиних, и како су Руда и Меденовица засновали последњу сплетку, да омахну Болета и заваде га са његовим старим пријатељем Храстом. Конциписта промрља неколико речи, а поседник је ћутао. Можда би било дошло до речи, да у тај час не прође туда госпођа Меденовица. Водио је неки млад часник. „И господи је каада врућина!" рече гласно, хладећи се лепезом. „0, ми се разговарамо о дрварској трговини," одговори Боле иронично и оде с Кореном. „Смем ли вас пратити?" запита Руда сав задуван. „Хвала; господин поручик је већ тако добар," рече госпођа и сави са својим пратиоцем по стази, посутој белим песком, који је на месечини блескао. Руда још чује кратак подсмех, на онда похита У двор. „Проклета кокета!"

Од то доба минуле две године. Доктор Храст и Боле опет су стари пријатељи, као некада, а тим већи, што су сада најљући противници Меденови, који је одмах по покрајинском сабору прешао у немшкутарски табор. Конциписта Руда премештен је одмах после оних догађаја у други крај, и тамо, по старом правилу политичних чиновника, тражи нова познанства међу женскињама. И господин Антун није више у Борју. Добио је