Stražilovo

Б Р . 32.

СТРАЖИЛОВО

501

„Твоја је вера лажна!" рече Младен, а у лице му појури крв. „Ово је моја кућа и ја је могу разрушити, ако хоћу, и могу у н,у примити, кога хоћу." „ћути, занемио! И разрушио си је, несретниче, ал из тих рушевина севај на поље заједно са тим твојим иоганим друштвом, јер ..." И сукобише се. Настаде немо исполинско рвање: два стара исполина против једвог младог, млада крв и старе кости. Кости прште. Рвање је дуго трајало. Не чује се никакав глас, само стењање од силног напрезања. Нововерци стоје дотле као укопани и скамењени. Ни један не сме да се с места макне, нит речце да писне. После дуге и силне борбе клоне Младен. Отац и стриц савладаше га и везаше неким ужетима, гато су их из сгаје донели. Везан и онесвешћен лежаше он на земљи, а крв му је лопила и на нос и на уста. Тада се старци окренуше са штаповима на но-

воверце и почегае их немилице ударати, где су кога добили. Нагоше, куд је који могао. На одбрану ни један и не помшшва. Страшно је било видети два стара разјарена лава. Крв им ударила у лице, па се ттотпирили и нодмладили, само им седе власи издају године. Из очију им сева јарост, и док се окренуше и погледаше око себе, већ никог не беше ту. На ларму дотрчала баба Мила и Даница, и кад видеше Младена онесвешћена и крвава, почеше запевати, да се далеко чуло у тихој ноћи. А мати паде на тело свога сина и пољупцима га буђаше из несвести. Снаха клекла поред своје свекрве, па само нариче на сав глас. „Што га љубиш, несретника, који се усудио, да руку подигне на свог оца!" дрекну чича Леонтија на жену. Но кад види онесвешћена сина свог крвава, текну га тај призор као нож у срце, из очију му потекоше сузе, и он се стиште за главу.

(Наставиће се.)

У УСТАВНОЈ ЗЕМЉИ. ОД ВЛАДИМИРА М. ЈОВАНОВИЋА.

адгод сам читао у књигама описе здра' Ш1\ и чилих младића, пуних наде, снаге и живота, ја сам се сећао Чеде Божиновића, који је у оно време, кад сам се с њим иознао, свршавао учитељску школу у Б. Лепо, црнпурасто лице било је као обасјано неком особитом светлином, неким особитим знаком бујности и свежине; у црним очима, изнад којих се надносиле густе обрве, блисгао је јасан поглед, који ти је показивао неку особиту вољу и одлучност. Наусница му се тек тргла; а густа и црна коса често му је падала на чело, те ју је радо прстима ушчешљавао. Стаса је био витка и висока, па га је било милина погледати, особито при ходу или при игрању. А био је изврстан и играч и свирач и певач. Није било весеља, где није било њега. Ако си био жељан песме, није ти срце могло стати на меру, док ти он није запевао; ако си био жељан игре, ниси могао с вољом поиграти, док ти он није посвирао у виолину; ако си био сетан и невесео, ниси се могао расположити, док се он није нашалио. Он је давао живот друпгтву; без њега није било нравога весеља. Недељом се код његове газдарице искупе девојке из комшилука, па то ври, нарочито беле недеље, кад се нраве љуљашке. Колико је Чеда вредео као несташко и ве-

сељак међу девојкама и у веселом друштву, толико је, и још више, вредео међу својим друговима као озбиљан и трезвен разложник и говорник. Није било ђачког скупа, на којем нису окретали очи на њега, кад је требало да се реши какво важније питање. У таквом случају чисто ииси могао да познаш оног веселог и безбрижног Чеду, који је био кадар сваког развеселити и насмејати. Његово је лице тада било тако пуно збиље, а говор тако пун одрешитости, да је за собом и нехотице повлачио све, који су га слушали. Био је и члаи тајних ђачких друштава, којима је смер био, да нромисле мало и о срећи целог човечанства. Доста пута о празнику или у очи каквог светачца, кад женскиње не ради, и кад је на њега код газдарице изгледало читаво јато младих девојака, да им посвира и да их позабави, он је седео у каквом удаљеном крају Б-а, па је с друговима водио тужан и опасан разговор о друштвеним јадима и о преображају људског друштва у опште и српског посебице. Био је енергичан и небојша Пренети забрањену књигу из 3. њему је била обична ствар, а протурати забрањене списе била му је наслада. И поред свих тих послова и несташлука, он је опет био први ђак.