Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

ВЛАСНИК И УРЕДНИК ЈОВАН ГРЧИћ.

БРОЈ 33.

У НОВОМ САДУ 13. АВГУСТА 1887.

ГОД, III.

ШОМЕН *БОРТ)У НАТОШЕВИЋУ.

клопише се очи... оне очи живе, А ледена рука хладну земљу грли ... Нестало је ума, што му с' сваки дики, Нема тебе, бабо, учитељу врли!. .. * * * Школо, српска школо, ти будиљо свести, У црно се вијеш, црнина те краси, Дошле су до тебе жалостивне вести: Умукоше бабе умиљати гласи! Школо, српска школо! Децо моја мала! Нестало је оног . .. што ј' о вама пис'о, Угаси се светлост, што вам је блистала, Учитеља вашег угаси се мис'о .. . Школо, српска школо, ударац те згоди, Што га народ цео преболети неће .. . Као Ђорђе тешко да се други роди, Да по врту твоме иресађује цвеЛе. Омладино драга, узданицо мила, Препуна си била радости, милина, Радила си живо, ал си скромно крила, Да прославип! ђорђу тридесет година.

Београд, Јулија 1887.

Склопише се очи . А ледеиа рука хладну земљу грли . . . Нестало је ума, што му с' сваки диви, Неста тебе, бабо, учитељу врли!. . .

Тридесет година борбе тешке, љуте, Тридесет година плоднога му рада, Да поменеш оне трновите путе, Оне муке горке, оно море јада.. . Што ј' иокојник драги савладати знао, — У борби је тешкој истрајао славно, Нову светлост знања он је школи дао, Ох, за њом је ђорђе жудео одавно!.. . Високо је вазда луч просвете диз'о, Па је с њиме терао тешку, дугу таму, Са светлошћу јасном он је свуда стиз'о, Огрејао се многи на том дивном иламу , Омладино срнска, усред твојих жеља, Усред спреме живе, тешка коб те згоди!. Нестало је бабе — оца, учитеља... Као Ћор!је тешко да се други роди . . . Не дочека баба ту прославу дивну, I Гестаде га... оде... да нам се не врати. Уз брујање звона, песму жалостивну, Цео народ њега хладном гробу нрати. * оне очи живе,

Л»уГшпко.

НА СТРАННУТИЦИ.

ПРИПОВЕТКА И 3 С Р II С К 0 Г Н А Р О Д II 0 Г Ж И В О Т А. НАПИСАО МИЛУТИН ЈАКШИЋ. (Наставак.)

XIV. 1|Гад одрешили Младена, свукли га и положили у кревет. Био је јако блед, јер му је ј истекла многа крв. Сутра дан је прележао у кревету, а ирекосутра

покушао да устане. Хода мало по соби, седи, па опет легне. Рчава му тешка, а ноге слабе. Мати му увек око њега и нуди га јелом и другим ионудама. Чича Леонтија ретко улази у собу. И кад би ушао, само би завирио, па би опет изишао иа поље.