Stražilovo

Б р . 33.

СТРАЖИЛОВО

527

већ позива на то цео народ, шта више преклиње нас, ако га не послушамо. Ои вели: „Посејте н>иву будућих дана, Радите на н>ој са свију страна, Не жал'те труда, сећајте с 1 плода, Ил нисте синци српскога рода!" ВЕ>ему није за чекаље, он нас озбиљно жури на посао, јер налази, да је питање о школи код нас велика рана, па за то и вели: ,,Раии нам треба брзога лека, Отворте извор сретнијег века, Јер'брза река поред нас тече, А ми на брегу наше несреће; Ко има свести, отуд се клони, Окати виде, брег нам се рони. Градимо брода, нема се часа, Сутра смо жртва бурних таласа." Према тим речима песниковим треба да се запитамо, јесмо 'ли ми са напшм школама заиста на брегу наше несреће; јесмо ли ми на позив нашега песника учинили, што је нужно за унапређење својих школа; јесмо ли ми отклонили песнику нашем страх из срца, да му народ не буде „жртва бурних таласа" ? Посветивши сав живот свој још у младости својој школи српској и радећи непрекидно и неуморно на том пољу, пратио сам развитак њен више од 20 годииа, па с тога мислим, да ћу на та питања, ако и не у овај мах исцрпљено, а оно бар у главним потезима моћи одговорити, молим само већ у напред, да ми не примите за зло, ако по гдегде будем стро' жији у пресуђивању, у излагању стања свихколиких школа српеких. Кад завиримо у историју постанка наших основних школа, наћићемо, да су нам све скоро школе, што их имамо, подигли наши стари; кад сравнимо број школа, које смо ми подигли, са бројем школа, које су нам наши стари основали, а ми из руку изгубили, наћићемо врло жалостан резултат; кад иредставимо себи, како извршни органи наших школских власти немарно и на очевидну штету целога нам народа своју дужност у школи врше; кад погледамо, како је мало учитеља у нас, који, не осврћући се на, то, што над њима по готову никаква надзора нема, своју школску дужност ревносно отправљају; кад по архивама епархијских школских одбора пребрајати станемо, колико се општина наших тужи на слаб успех ученика у школи; кад се уверимо из зваиичних статистичких података, да једно на друго још педесет процената деце наше пгколу не походи нити ужива икакве наставе у вери и другим наукама: онда морамо дати за ираво нашем неснику и увидити и сами, да смо заиста „на брегу наше иесреће." А кад се обазремо на народе, који с нама заједно живе, и погледамо, колико су они за ових 20—25 последњих година пред нама испредњачили, ма да смо ми пре тога времена с њима иа једном степеиу били, пгга више и пред гдекојима стајали : онда морамо са нашим несником запевати или боље да кажем заплакати: „Рани нам треба брзога лека." Тако етојимо са основном: школом. Осим основних школа има српски народ још само два приправничка завода, један у Сомбору а други у Горњем Карловцу, и само две средње школе — две гимназије, једну у Ср Карловцих, а другу у Новом Саду. Осим Горњокарловачке нрепарандије, која је у новије доба ностала, нодигнуте су остале три школе у старије време, нреко 75 близу 100 година већ од како иостоје. Те школе су стојале г.вагда у својој околини и међу себи равнима у добру гласу, али би их према духу данашњег времеиа ради напредовања са осталим сличним заводима требало и материјално и морилно више потпомагати; но то им се ускраћује.

Женским випшм школама, које је народ српски у новије доба тек почео дизати, обрадовао се свако живи од нас, али и тим школама нужно је још много помоћи, да буду што треба да су. Ја сам у ово неколико речи иавео само крушшје податке за доказ, да са нашом школом у опште рђаво стојимо и да томе што пре треба лека тражити, јер ће се иначе оправдати страх нашега песника и бићемо „жртва бурних таласа"; а вама, поштовани слушаоци, остављам, да потражите својим размишљањем још ненабројане недостатке. Мени пак дозволите, да покушам иотражити узрока тако лошем стању наших школа. По моме схваћању узрок је рђавом стању наших школа онај исти, који нас је у опште отпадио од цркве, који је и трговца и занатлију и економа и свакога другога одвратио од његова посла и одвео на оно поље, које не доноси позитивне користи ни појединцу па ни целом народу. Тај узрок је политика — претерано заузимање за јавне ствари. Док није тога било у нашем народу, црква нам је пуна била побожних хришћана, школе се дизале и цветале; у нашим крајевима Срби су били прва господа и први трговци; Србин занатлија је боље напредовао, него иноверац туђин из света. Сви су били и знањем и имањем претежнији од других, па што су хтели, то су и могли. Та сетите се само, већином су занатлије и трговци само из Новог Сада у своје време приложили по 1000 и више Форината на подизање ове гимназије. А где је сад тога! ? Док наша господа, трговци и занатлије политику терају, дотле други њихова места заузимају. А колико је Србаља економа, великих и малих, попропадало заузимајући се за јавне ствари и колико њих данас кука и проклиње онај час, кад су славу и хвалу уживали за заузимање око јавних ствари! Но нека нико не мисли, да ја држим, да је заузимање за јавне ствари у опште и свакоме на штету. Ја знам као и други, од каквог је значаја заузимање за јавне ствари и колико је користило свим изображеним народима, али и оиет кажем, да је нами Србима досад било од штете, јер је код нас заузимање за јавне ствари у једну руку једнострано, а у другу што су у нас баш они, који би позвани били, са поља јавнога рада иотиснути, а већином се непозвани на њему истичу. Једнострано је зато, што Срби у политичним стварима у свима крајевима најватреније теже за оним, што нису кадри својом снагом иостићи, и што се свагда иридружују ономе, који им није кадар помоћи. Међу тим на цркву и иа школу, као да то нису јавне ствари, нико и не мисли. Црква и школа, кад заиште помоћи у свога народа, треба да се иретрпи до бољих времена. Или је ваљада тиме довољно за школу и цркву побринуто, ако је свештеиик или учитељ јавно нагр"ђеи?! Тако неке наше политичне вође раде и упућују и народ да тако исто ради, а ко не мисли тако и ко не ради тако, као што они диктирају, тај се осуђује и сматра за издајицу, ма иначе у своме послу био највреднији и најревноснији. Свештеник, који се држи цркве и своје свештеничке дужности, ма да сви знамо, да нас је вера и црква од проиасти сачувала кроз толико векова; учитељ, коме је школа прва брига, ма да сви на све стране трубимо, да је школа извор благосгању свакога народа; чиновник, трговац, занатлија и други, који се држи свога посла, који чува и поштује свој лебац, -— све се то презире и подсмеју излаже, све се то ирогања и нагрђује, ко год слепо не слуша те вође „политике, наше" а онај, који се без икаква размишљања њих придржава, који се по јавних месгих својим родољубљем: размеће, а међу тим своју кућу, своју породицу, своје имаље, своју дужиост пре-