Stražilovo

Б р . 35.

СТРАЖИЛОВО

547

Сваки има своје послове; ни две јабуке несу једнаке. У селу по старом: зла мало, а добро се лако заборави. Газда се Аврам одби од Митра. Неје да су ућутали; али ја, од оне претње не узноси му се више под руку, а ни Митар се неје олако заклео, — ваља му се и причувати. Иа да бар живе као туђинци, не би било чуда, но некако пријатељски, као да их је Рајићева паљевина опријатељила ! Аврам се чисто отргао, неје више ни онако самовољан, а знају га људи, на се боје, да није нешто лисичије намислио. Тако би за дуго. Нрође и зима, скиде се нека навала с душе, као гуњ с тела. Све као да се иробудило. Једнога јутра, сред пролећних дана, — као и да земља мирише на цвет, — окупили се људи око општинске куће; већају, како да поправе пут за Јеловац, вода га много искрзала. Стигли им радови, па лепо кидају од времена час пре да сврше, на терету им то. Решили, да село кулуком поправи, па већ да се разиђу, док, ево ти Аврама, неје као обично. — Помози Бог, браћо, — иоздрави људе. Отпоздравише га. Аврам скиде капу, погледа у небо, у очима му сузе, па погледа по људима. — Браћо, ја у вас правицу тражим! а глас му се просеца као да га нешто задављује. — Шта то, газда - Авраме ? — упита га Јоксим. Остали се зачудили и ућутали. — Браћо, по души радите! Хоће човек да ме уиропасти. — За кога то велиш ? — упита Митар. — Пола ми њиве одузео. — каже Аврам. — Ко то? —• упита неко. — Кмет Митар, — рече Аврам. — Газда! — цикну Митар. Аврам се погнуо, као да је под теретом, а тужно рече: — Уби ме, а јес' је! Људи се згледају. — Браћо, мени мира нема, — каже Митар, а груди му се од муке угибљу. — Учините љубав, хајдемо на њиву: ако буде, радите са мном шта хоћете! — Хајдемо! — викпуше људи. Стигоше на њиву. Митров део пооран и као да је и од Аврама заграбио читав хват. Митра као да нешто стеже у грлу, дође у лицу као |

она земља. Људи га погледају, чисто не знају и шта да помисле. Аврам по који пут махне рукавом, да обрише очи. Од пикога гласа. — Браћо, — јекну Митар, — нисам то ја. Људи ћуте, тешко је ма шта и рећи. — Газда-Авраме, деце ти, сумњаш ли на мене? — окрете се Митар Авраму. — Видим своју муку, — вели Аврам. Митар узе груду са земље, а не зна се, шта је црње, ја ли земља, ја ли рука, па једва рече: — Истурила ме ова земља, ако сам ја! Од осталих ни речи Нико, истина, не може да посумња, е је Митар, а опет виде, да је учињено. Волели би, да нису ту. У неко се Митар поврати. Издиже се, као да с часа порасте, стаде пред људе, па баци штап. — Нека вам је у вољи и да верујете . . . Што вам кметујем, свеје томе узрок. Овоме је то запало, а ја нећу да иза мене остаје траг. Не могу ја више међу вама. Нисам вам више кмет. — Немо тако, Митре, — викну Милован. — Зиајте, што рекох, — рече Митар, па се окрете те пође . . . — Човече, да извидимо, — рече Јоксим. — Штогод вам је у вољи, — каже Митар, а не осврће се. Они за њим па сви стигоше у село. Иду као да их је киша тукла, сви зловољни. Дођоше пред општину. Митар извади печат иза појаса, па га пружи Миловану: — Даћеш га оном, кога изберу. Јоксим отпљуну, па више себи рече: — Буди ти, Миловане! — Нека, браћо, хвала вам! — Ти! Другога пе ћемо! — викнуше и остали. — Неје друго, по ти, — рече Јоксим. Милован узе печат, изађе пред људе и рече: — Ви ме изабрасте за кмета. Хвала, браћо, на части и љубави. Прво, браћо, да с овима свршимо. Ови ће се људи око оне земље једнако кавџити. Да их намиримо. Како би ви хтели ? Сви ћуте. — Ја овако велим: да један иопусти од своје земље корак, а други од своје — да омеђе пртином. — Тако, — рече Јоксим.