Stražilovo

Б р . 35.

СТРАЖИЛОВО

549

Особито сам читао један чланак, под којим беше име неког познатог, и негда врло блиског ми човека .. . Али видех, да се већ и нека нова имена чују: појавили се нови радениди, и гракнуо сам жељом, да се упознам с њима, и љутио сам се, што имам тако мало књига, и што ми је тако тешко доћи до њих. Но пре док је био пређашњи нлацмајор, било је опасно и уносити књиге у затвор. Еад је донгло, да нас прегледају, увек се питало: „Од куд књиге? Где си их добио? Мора да стојиш у свези?..." И шта сам ја могао одговарати на такова питања?... И тако, живећи без књига, удубљивао сам се из нужде у сама себе, — задавао сам себи питања и трудио сам се, да одговорим на њих, кадикад и мучећи се њима .. . Али, ко би то све могао испричати ?... Дошао сам у тамницу зими, на ће ме тако и пустити на слободу, и то онога истога дана, кад сам и дошао. С каквим сам нестрпљењем чекао зиму, с каквом ли усладом гледао на измак лета, како вене лист на дрвету, а жути трава по пољанах. Ал ево прође и лето, захуја и јесењи ветар; ево нам већ и меких пахуља првога снега . .. Дође већ једаред и та зима, тешко дочекана !... Неки пут нада ми срце потмуло и силно лупати од великог и силног предосећања о слободи. Али ево, шта је чудновато : што је више протицало време, и пјто ми се већма примицао онај славни дан, ја сам бивао све трпељивији и трпељивији. И у последње време дође ми баш чудновато, и ја узех да пребацујем саму себи: е показах се савршено хладнокрван и равнодушан. Многи заточеници, кад би ме после хује срели на дворишту, поздрављали би ме, и упуштали би се самном у разговор: — Ви ћете сад. баћушка Александре Петровићу, да изиђете на слободу — још мало који дан. А нас јадну сиротињу ћете да оставите. — А како ви, Мартинове, хоћете л' ви скоро? — Хоћу боме, а да шта ћу? Протаворићу још ово седам година... И ту уздахне у себи, застане мало, погледи онако расејано, баш као да гледи у будућност. Лепо оназих, како сви из реда постадоше пријатнији самном. Очигледно ме нису више сматрали за свога; већ се праштали са мном. К—чински, расколник и племић, тих и миран млад човек, волио је исто као и ја, да прошета за време одмора по дворишту. Надао се јадник, да ће чистим ваздухом и кретањем сачувати здравље и да ће тако поправити оно страшно зло тешких заточеничких ноћи. „Нестрпељиво чекам онај дан, кад ћете ви изаћи", рече ми он смешећи се, кад се једаред сретосмо на ј

шетњи; „чим ви изиђете, знам, да ми још равно година остаје до изласка." Мимогред примећујем, да нам се из велике жеље и услед дуге одуке слобода у заточењу чинила нешто слободније и од исте слободе, то јест од оне, која постоји на овоме свету. Заточеници су преуздизали појам о слободи, који постоји, а то је тако природно, тако обично код заточеника. Какав год опуцани „вуришица" био је у нашим очима скоро као краљ, као идеал слободна човека, кад се упореди са заточеницима — а то, што се он није морао бријати, што је ишао без ланаца и без пратње. У очи самога последњег дана, у сумрачак, обидох аоследњи пут уз бедем па унаоколо цео наш затвор. Колико ли сам хиљада пути обишао око тога бедема за све ово време. Овде, за касарнама сам се тепао ирве године, кад ме вргоше амо, па све сам, убог, убијен... Сећам се, како сам бројио тада, колико ли је још хиљада онакових дана предамном. Господе, кад је то чак било!. .. Ево, овде, у том углу, живео је затворен наш орао; ево овде сам се често састајао с Петровом. Он је и сада још увек уза ме. Дође тек, па баш као да зна шта мислим, ћуте иде поред мене, па се сам за свој рачун чуди чему било. — У духу сам се ираштао с оним поцрнелим зидовима наше касарне. Како су ме немило дирнули ти зидови тада, у прво време! Мора да су и они до сада већ остарели и променули се; но ја нисам ништа опажао. Колико је младих живота узалуд сахрањено у тима зидовима, колико ли великих снага овде забадава угинуло! И мора се рећи, да је тај свет ту био заиста необичан свет. Та то можда и јесу најдаровитији људи из свега народа нашега. Али ето погибоше узалуд моћне снаге; погибоше ненормално, незаконито — и сад већ нико не поправи, што је учињено! А ко је крив ? Да, да — ко је крив? С јутра рано, још пре него што ће се поћи на роботу, тек што је почело свитати, заредих по свима касарнама, да се опростим са свима заточеницима. Много жуљевитих и снажних руку пружило ми се пријатељски. Једни ми стискоше руку сасвим онако побратимски, али тих не беше много. Други су сасвим добро појимали, да ћу ја у овај мах да постанем сасвим други човек, него птто су они. Знали су, да ја имам познаника у граду, и да ћу ја онај час да одем међу госиоду, и да ћу да се посадим до исте господе, као њима раван. Знали су они то врло добро, па и ако се опраштали самном лепо и нријатно, ипак то не беше ни најмање налик, да се опраштају са другом: сасвим као с господарем. Једни су ми обртали леђа и суроно би оћутали, кад