Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

слика: » Сјшк уопште зове се једнак глас у једном или два крајна, кашто и у средњем слогу«. Па пошто је дао дефиницију слика уопште, даје нам другу правога слика. Евои н.е: »Прави слик је, где су у наглашеним слоговима не само гласници једнатш, него и сугласници, пгго долазе за првим гласником. Сугласници, којима се ночињу слични слогови, морају бити различни, а сва друга слова једнака или слична по гласу.« Ова је дефиниција Павловићева по мом мњењу још грђа од прве; бар је прва краћа; али ни једна ни друга није ни за школу ни за народ, јер су погрјепше, ако се уопште могу разумјети. Што има посла са римом асонанца и алитерација? Ваљда, што их Њемци зову 8Мтшге1т и 81аЈ)ге!гп. Што ли ће истоветансликиобилан слик? кад их је шћио увести у науку о слику, за што онда није казао, да такови сликови не ваљај у? Него их смијешта под особитијем заглавком Б) С п о р е дни сликови послије заглавка А) Главни сликови! Али није још то све. Ео није знао, нека зна: сликови се смештају различито: а) у почетку стиха; б) у почетку и на крају; в) у среди и то или у два једно испод друго, једно за другим или по месту размакнуто! Најпослије г. Г1. учи нас да има сликова и од четири слога, па нам ,и примјер наводи: У смиљу се састајасмо, У босиљу растајасмо. Па што ћете више !'Ту је слик уопште, па п р а в и с л и к, па г л а в н и сликови, па споредни, па истоветни, па обилни, па у п о ч е т к у стиха, пау почетку и накрај у, па у с р е д и, па боме и од ч е т и р и с л ога! И ту нам је науку развео на пунијех девет страница своје књиге! И то све за народ и школу и још наградом Матице Српске! Но морам у обрану Матице казати, да је ову књигу г. Павловића била први пут одбила, а други пут, пошто ју је ауктор према примједбама оцјењивача поправљао, примила на основу обећања његовог, да ће је и још према примједбама истијем поправљати, кад је уштампа. У осталом мо.ја се осуда простире само на оно, што је г. II. писао о слику, што не искључује могућност, да је све остало, што је у књизи, савјесно израђено и да је збиља Матичину награду од 300 фиорина заслужило. *

Што је г. Утјешеновић рекао о слику у мало редака у 0 с н о в и Е т е т и к е, што ј е штампао у својој Вили Острожинској, много је боље и јасније од овога, што је г. II. неколико година кашње рекао. Ја ћу те ретке овђе преписати: »Једнолично докончавање стихова у пошљеднијем двјема словкама, за која се у Јелина и Римљана знало није, зове се срок словка. То је пешто као пјеснички акорд, који се уху врло допада, пажњу побуђује и намтење иодупире. Нама није толико од нужде, као другијем народима, који немају језика овако благогласна као што је наш. Срок се зове мушки, када је задња словка дугачка, а ж енски, када је кратка, па клизави, када се сроче не само двије него по три словке. Има и несавршенијех срокова, гдје се сроче само слични самогласници. Срокови с различнијем нагласком не ваљају«. Ја бих овако допунио дефиницију срока или слика и најбоље риме г. Утјешеновића: »Једнолично докончавање ријечи, почињући од гласника, на који пада акценат њихов, зове се рима или слик«. Из ове дефиниције слиједи дакле, да се сликови не могу дијелити него по количини слогова и то баш како их је г. Утјешеновић раздијелио на му ш к е, женске и клизаве. М у ш к и ће сликови бити дакле : кр и н и с и н, мр а к и зр а к, сп и и т и Ж е н с к и: спл е о и ц е о, р а ђ а и л а ђ а, мале и ћале, спл е т а и св е т а. Клизави : рам ена и камена, див ота и ж и в о т а, г о в о р е и л о в о р е. Ријечи, које немају исти акценат икојеод тог акцента не свршују једнакијем словима, не чине сликове. За то: нарави и љубави, ћуди и понуди, р а н а и рана, вечеи ш е ћ е, к р асота и дпвота и т. д. нијесу добри сликови; што више немило ухо вријеђају. Још треба пазити шљедећа правила: 1. Да сликови не буду тривијални као: мој и твој, мога и твога, дођосмои пођосмо, II ио и ио. 2. Да срочене ријечи буду различите или бар да им је смисао различит, као: дио именица и дио глагол, суђе суци и суђе судови, дво р и именица и д в о р и глагол. 3. Да се не злоупотребљавају лиценције пјесничке, као н. п. диве мјесто див, Краљев и ћ у Марко мјесго Краљев и ћ ; или ко пише екавштином или ијекавштином, да не употребљује често липо и вриме мјесто лијено и