Stražilovo

Б р . 36.

СТРАЖИЛОВО

575

Достојевоки, Толстој. Достојевски се родио три године после Тургењева, дакле 1821. Отац му је био свештеник, а сам је свршио војену инџинирску струку, коју је напустио после једва две године службе. Тада се појавио првим својим романом „Бедни људи",*) о коме се сам Бјељински, „руски Л!есинг и , врло повољно изразио, рекавши, да је ту слику Петроградске невоље морао написати човек, који има правога дара и који много обећаје. Новеле његове, што после тога излазише: „Човек од два лица", „Господар Прохарчин", „Газдарица", „Слабо срце" и т. д. осигурале би му биле угледно место у књижевности, да се не деси нешто, са чега наједаред жигосаше Достојевскога као револуцијонара, осудише га на робију у једној сибирској тврђави; учинише, те читавих десет година ни гласа није могао дати од себе и поткопаше му здравље за цео век. Окривише га, да је био умешан у „завери Петрашевскога", у чијем се стану редовно састајало и говорило о политичној и социјалној литератури на западу, али је на дебатама и остајало, нити би се то икада могло крстити именом неке завере. У априлу г. 1849. похваташе 33 млада чоаека, те њих 27-орицу осудише на смрт, али их после помиловаше које на робију, које на службу у војсци. Достојевски доби десет година аргатовања у Сибирији, али му после ублажише, те нешто робије одслужи као прост војник. Вративши се из Сибирије написа роман „Униженнме и оскорбленнме", у који као да је све излио, што га је тиштало за доба робовања. Дело то има и књижевне и културне вредности; оно је слика тадашње Русије. Тада постаде и његово славно дело „Записки из г б мертваго дома" (под мртвим домом разумева тавнице сибирске), у којем су списани утисци тавница и рудника сибирских на душу песникову. Веле, да нема књиге, на коју је пало више руских суза; а кажу, да је то дело изазвало и реФорму сибирских заточења. Сам Лав Толстој рекао је о томе делу: „Нема лепшега дела у читавој модерној литератури". Последњу, најкраћу главу из тога дела донели смо нашима читаоцима на углед — а ако буде среће, можда нећемо дуго чекати, пн ћемо га и читавог моћи угледати у нашој књижевности. Осим поменутих романа „Б'ћднв1е лшди", „Униженнкге и оскорбленшле" и „Записки изт, мертваго дома", знаменита су му још дела: „Идштт." (у 2 књиге) „Подросток г в" (у 3 књиге) „Преступлеше и наказаше' (у 2 књиге") „Братвн Карамазоввх" и „Б-ћсБГ (у 3 крвиге . Но најславније му је дело без сумње „Преступлеше и наказаше". Оно као да је и дало повода, те се почело говоркати, да би он био већи писац и од самога Тургењева. Француски критичар 8агсеу вели, да је то један између најбољих романа, што су изишли за последњих педесет година. Његови су романи сви из реда прожмани дубоком, сигурном психологијом; махом су грозни и страшни — а овај последњи особито. Роман би тај могао као студија служити криминалистама и психијатрима. Немци и Французи много преводе данас Достојевекога. Пре две године превели су Немци поменути му роман, променивши му наслов у „Раекољников" (по имену главнога јунака). Роман је тај осем свега поменутога и по обиму велик — и ми упозорујемо наше књижаре издаваче на њ — та ствар би била достојна њихова труда, и внатно би се осетила у нашој књижевносги. — Црепајски учител. Светозар М л. Б а ј и ћ послао нам је нре неки дан ове своје примедбе и: белешке, да их у нашем листу саопштимо: I. У књизи „Срп. нар. загонетке", што их је Стојан Новаковић критички трошком задужбине '*) Овај ће роман доскора угледати света у Народној библиотеци браће Јовановића у преводу једнога сарадштка нашег листа.

Чупићеве 1877. године издао, на стр. 141. има загонетка; Дванаест браће, једне гаће; и Дванаест веирова уједноме крду леже се, ниједан с краја н и ј е. Скупљачи су ову загонетку одгоненули са наплеци и пармаци, а Новаковић вели, да ове ниједне речи нема у Вукову Речнику. Истина је, да у Вука нема речи наплетак, али има наплатак (нагглаци, ш. (Не ВасНе^е, аћ818, сигуа1зпга гобае), а то је једно исто, јер ја сам н. пр. слупгао и једно и друго, шта више, говори се и наплотак, али за то све једну те једну ствар означују. Напротив реч п а рмак никако се не налази у Вукову Речнику, а колико је мени познато, и народ је регко употребљава, ма да има извесна нека ствар, што се тим именом називље. А ево шта значи та реч: пармак, пармаци, код простог народа искључиво значи она четири клина у колима, што држе лотре од доле, да се не смакну, (горе их држе левче). Из овога се види, да скупљачи нису добро одгоненули горњу загонетку санаплеци и пармаци (или као што на другом месту стоји и а о ц и), јер та загонетка значи управ наплатке и с п и ц е. А шта су то спице? Спица (сНе 8ре1сће ат Е.ас1е) обично има дванаест у точку, и свака поједина, полазећи из главчине, подуиире наплатке, који су клиновима, такозваиим можданицима сасгављени у округ и поврх којих је шина (Љггпт, <зио гођае утстпШг) свијена. — II. У Вуковим „Срп. народним пословицама'' другога издања налази се и ова пословица: Снијела вода шушањ, пак начинила о л о ш. А Вук је у свом Речнику речи ш у ш а њ и о л о ш овако објаснио: 1.) шушањ, шња, т. <1аз аТз^е^аПепе ИаиТз, Ма(1е1п, 1оНа ^иае ДесМегип^. 2.) олош, т. свакојако ђубре, што вода нанесе. Рекне се пак пословица ова, кад се ко хвали неким сродством, а управо се не зна, како и по чему су род. Пословицу ову биће да је Вук од којег свог скупљача написану добио. Ја сумњам, да ју је овако погрешно чути и објаснити могао. Јер, ако је истина, да олош значи свакојако ђубре, што вода снесе, откуд онда прва половина пословице може гласити: „С н и ј е л а в о д а ш у ш а њ (а не олош?) Ја мислим да ш у ш а њ не значи сЈаз а1>#еГа11епе Баи1), ЉНа диае ^.ес1(1егип1, него значи свакојако ђубре (а понајвише опало лишће) што ветар на згодном месту нак у и и, навеје; а тако исто и олош не значи само свакојако ђубре, што вода снесе, него значи и свакојако ђубре, што водом плови. Горња пословица дакле правилно треба да гласи: С н и ј е л а в о д а о л о ш, п а к начинила шупгањ; јер реч шушањ стоји место гомила о л о ш а, који је вода испљускала. — III. У Речнику Вука СтеФ. Караџића од 1852. има реч падати, падам, V. 1трег^. 1. ^аПеп, сас1о. 2.) пада киша, снијег. 3.) иада ми рођак. Реч п а д а т и има у српском говору, осим ових значења, што их је Вук забележио, још и више других. Нека ми је дозвољеио овде још некоја записати. Ево их: 4. н. пр. овде падају врло лепи шарани, сомови (т. ј. хватају их . 5. кад стоји место стићи, доћи, одсести, н. пр. Цар Мурате у Косово п а д е, како паде, ситну књигу пише; Иак кљасти, хроми, сакати, ћори, и сваке врсге рањеници п а д а х у сваки дан у Средње Махине (С. М. Љубиша). 6.) кад се што одмах иотроши, или прода, каже се: Паде као на ватру. 7.) кад се мањи удружи с већим од себе, и поред њега се изгуби, вели пословица: Паде Нлива у Врбас, и изгуби свој глас. 8.) иста реч место застидити се, променити се у лицу, или смести се, н. пр. Паде му мраз на образ (нар. посл.). 9.) место слетити, долетити, н. пр. Долећела два врана гаврана, ни на чије дворе не п а д о ш е, већ на кулу ЧенгијћБећир-паше; кад падоше оба загракташе. 10.) место одвисити, н. ир. Риђих, Мојо, до рамена брка, и а и у л и му до