Stražilovo

Б р . 37.

СТРАЖИЛОВО

591

тај рад обелезкити не да, јер је и сувише огроман и многостручан. Доносимо само лик честитог покојника у намери, да српски свет подсетимо на вредног тог старину-књижевника и на велике заслуге његове око књиге и просвете српске. Доносимо сад, кад нам блага његова скромност не може ту стати више на пут. Још 1878. године, кад је „Јавор" доносио ликове заслужних наших људи, искало је уредништво тог листа од Рајковића ФотограФију, да даде израдити слику за лист. А Рајковић није хтео да даде ФотограФије, толико је био смеран. — Сетимо се с пијететом врлог књижевника Ђорђа Рајковића и рецимо му и опет из дубине душе: слава! Спомен му остао, бог да', на веке векова!

КЊИЖЕВНЕ БЕЛЕШКЕ. — Наградом увенчано дело Мите Петровића „II иј а ћ а в о д а, к ако с е н а б а в л> а и и с п и т уј е, с а д одатком анализе пиј аћих вода у Б ачкој" изашло је ово дана у комисији књижаре браће Јовановића у Панчеву. — У 158. свесци Народне библијотеке настављен је трећи део скупљених списа дра Јована Стејића. — Изашла је 67. свеска О т а џ б и н е са овим садржајем: 1. Момче, слика из сеоског живота од Јанка М. Весел иновића; 2. У т е ш к о м ч а с у, песма од В о ј иславаЈ. Илијћа; 3. Београд и његова околииа, од проФ. Карића; 4. Б а л с к а н о ћ, дијалог, од Л е л е X. Давичовице; 5. настављен је превод Ишарева романа Ремон; 6. С л и в н и д а, десети чланак: С е д м и Н о в е мбар, одВладана Ђорђевића; 7. настављена је расправа С р е т. М. А џ и ћ а Ру чни рад у мушкој школи; 8. настављен је нревод Ауербахова романа „На престолу"; 9. Т р г о в и н а С р б и ј е у г о д и н и 1886-тој , извеиггај, поднесен министарсгву спољних послова Вел. Британије од енглеског посланства у Србији; 10., 11. и 12. У К њ и ж е вном прегледу саопштене су ове оцеие и прикази: дра М и л а н а Јовановића на К а р и ћ е в о „Ш к о л о в а њ е у Србији"; даље реФерат од —о из Ужица о другом. прерађеном издању другог делаСрпске граматике, науке о основама, коју је по Миклошићу и Даничићу саставио Стој а н Н оваковић; и најпосле критика Ј о в а н а В. Н е с т оровића из Свилајинца на Комарчићева „Мога кочијаша", о којем смо и ми своје мишл>ење рекли у 16. броју лисга нашег од ове године. — Ма корицама ставља уредништво читаоцима у изглед радове, који ће дичити доидуће свеске „Отаџбине" ; правда се сурадницима, што није неким радовима могло већ дати места, ма да је „и овој свесци, као и толикима пред њом, додало цео табак више". То је све лено и красно, и нужио је било рећи обавештаја ради. Али да је то додавање стало 100 динара више за сваку такву свеску, не знамо, о што и то сиомиње уредништво „Отаубине". Ми бисмо рекли, да то ту баш „не спада на ствар". — Трошком Земунског црквеног одбора прештампана је из „Хришћанског Весника" беседа пароха Земунског Д имитрија Руварц.а на парастосу у спомен иокојном владици Н и к а н о р у Г р у ј и ћ у, песнику С р б - М и л у т и иу. — Приказујући у 23. броју листа нашег од ове године прву и другу свеску Јагић е ва Аг сћ 1V 1 а ^иг 81 а V1 8с ћ о РћПо1о^1е за ову годину обећали смо, да ћемо приказе Јагићеве на нека нова српска дела донети у нашем листу те смо одмах у 24. броју донели суд Јагићев о Смајил-Агићу Меху Фридриха С. Крауса а сад овде доносимо, што Краус вели за прву свеску Скупљених списа Јована Бош- |

ковића, коју је у П.броју нангег листа читаоцима нашим приказао Јован Живановић. Ево те Јагићеве оцене: После смрти Даничићеве остаде граматичка обрада српског језика у кнежевини, сад краљевини Србији, сасвим сироче без оца и мајке. Један од његових иајврснијих ученика, г. Стојаи Новаковић окануо се у последње време језичке стране те иажњу своју посвећује различним питањима историје књижевности, старе геограФије, историје и права. Млађи иараштај, у колико у опште зианствено ради, канда такођер волије историју и књижевност него ираву Филологију (Вуловић, Ковачевић, Павловић). У тим околностима мора човек с радошћу на знање узети накану старијег једног заступника славенско-српске Филологије у Србији, проФесора Београдске Велике Школе Јована Бошковића, који је намерио наново издати своје растуране чланке и расправе из славеиске филологије, нарочито српског језика. Скупљени списи имају да изађу у осам свешчица, од којих је нрва ево већ готова. Највећи део те свешчице испуњава опширна критика сриског (или хрватског) . књижевног језика, како нам се јавља у најновијим публикацијама књижевности и новина, законодавсгво и школе; раснрави је наслов (иенгго неодређен): Из науке о језику ( т 1еси су за то употребилиг згодни израз „ћгиз") и без сумње ће расправа та изазвати жив интерес; та оиа расиравља важну главу из практичне Филологије, питање о чистоти језика, као органа књижевности и друштвеног живота Већ се из обима расираве (сг. 62.—248.) види, да строги филолог има много да замери данашњој употреби књижевног језика, да коре са многих грешака против духа језика. Полемика, коју ће ово шибање изазвати, — а та би иолемика добро дошла —- нека расветли, да ли је писац овде онде и сувише ригорозан. Н. пр. ја остављам Загрепцима, да, у колико могу, одбију прекор, који је на страни 69. против њих наиерен, да највише германизама од њих продиру у данашњи књижевни језик Срба и Хрвата. Другови стручњаци даље иека реше, да ли нисац има право, кад на стр. 83. тврди, да Србин ие сме рећи, „шта је новога' 1 , него „шта је ново'?" Ја мислим, да се израз „шта је ново" с обзиром на Даиичићеву сиитаксу, стр. 69., даје одбранити. Ср. и израз „доста тога", који је одбијен на страни 129. Тешко ће ко дати писцу за право, кад „плетеду", „растеду", „бежиду" своди на уиливисање од стране словеначког језика (стр. 98.) Сувише строго суди, кад „сретаи" одбацује као неваљалу реч (стр. 101.) или кад „акопрем" означава као тавтологију, уместо да га назове нровинцијализмом (стр. 125.) У оиштејетребало провинцијализме, који се иначе сами по себи не могу осудити, од очитих грешака оделити. Мени није вероватно, да „васиопи свијет" долази од „вас-сиони" (стр. 133.), ја то шта више држим за иародно-етимолошки преозиачај познатог црквеног израза кЂСб/МбНДГД ; из ^азгопа гетЦа „шпуегза ^егга" пренео се израз и на „зУ1Је1з". Да ја, а не Даничић и Ј. Бошковић, тај израз добро тумачим, доказује ми код Вука уведени облик васил>ени (тако ми силе васиљене), а тај облик још много ближе стоји првобитном облику ккс <;ЛИ:1Ш11. У ВЋСбШбНЋШ С У силом утумачили неки смисао, који од искони та реч иије имала, те су је отприлике тако иревриули у васиоии, као игго су из 1|Д(н»(:ТЈПЛП»1 Т1 А роставан, па чак и староставаи иачинили. Писац противслови својим сопственим иначе неиобитиим ирииципима, што се тиче тога, да је немогуће избећи све стране речи, кад би: на стр. 159. да „крумнир" и „кртолу" истисне из језика. Нашто то? Човек није консеквентан, кад у језику одобрава „јемац", „јемчити" а ипак „јамачно", „ујамчити". Што проФ. Бошковић говори о цмњц|ј, то се оснива на самообмани; даје икада било 'кммн*? морали бисмо данас имати „ијемац" (икав-