Stražilovo

594

СТРАЖИЛОВО

0 ГРОБОВИМА

И II О Љ И Т У II И Н Д Е М О Н Т У ПРИКАЗАО УГО ФОСКОЛО. Реогит. таптт. 1ига. запс1.а. зип1:о.

« од окриљем зелених чемпреса у ракам, што их суза тјеши, Сан самртни зар нам лакши пада? Кад већ за ме по земљици сунце Не усплоди породицу ову Лијепијех трава и живина, И преда мном већ не узиграју Чарне слике будућијех дана; Кад ти више, слатки пријатељу, Не ушчујем пјесму виловиту, Ни склад сјетни, што ти пјесмом влада, Тер м' у срцу не узлебди више Дух млађаних Вила и љубави, Дух љубави, те утјехе цигле Скиталачком живовању моме: Зар да врати изгубљене данке Кам студени, што ми кости лучи Од сијасет другијех костију, ТПто смрт сије и морем и копном ? Пиндемонте, истина је жива: Та и нада, та богиња задња, Од гробова бјежи, и све ствари Својом тамом заборав обвија; И нека их неуморна сила Са вртлога у вртлог обара, Тер и људе и њихове раке И потоње облике и мошти Неба и земље преобража вр'јеме. Али зашто да пређе земана Човјек л'јепу распршује варку, Што га и мртва јоште зауставља Нокрај гроба? Зар оп још не живи И под земљом, кад за њ већ ућути Жамор дана, може ли тек само Да узбуди његовање љупко У иамети својих? Дар је с неба Међусобно то пажење вјерно, Дар небески, што човјека краси; И ми по том често боравимо Са милијем својим покојником, А он с нама, тек да родна земља, Која га је дјететом питала, Пруживши му задње уточиште Милостиво у мајчином крилу, Сачува му кости од олуј& И од стопа безбожне свјетине, А стијена име, а пријатни

XII. ТаЂ. Стручак цв'јећа својим мирисавим Росним хладом пепео му тјеши. Ко за собом суза не оставља, Само њему рака не помаже, И гле'не ли преко гроба свога, Зазријеће душу, гдје му лута Над лелеком паклених сводова, Ил се склања под голема крила Неизмјерног божјег опроштења ; А свој пепо оставља конриви Запуштене и голе ледине, . Гдје нит моли заљубљена жена, Нит осамљен путник слуша ваје, Што нам шиље с гробова природа. Ипак данас нови закон кажу, Те отимље гробља милостивим Иогледима, а мртвијем име. И без гроба лежи твој свештеник, Тал'јо, Ј ) који ти је пјевајући Под својијем убогијем кровом Узгојио жарким миловањем Ловор-грану, па ти в'јенце илео; А ти си му својијем посмјехом Зачињала пјесмице стрјелице, Што племићске боцкаху бекрије, Којијема сва наслада пуста У рикању виторогих бика Из абдуанских и тицинских стаја, Што им раскош и гозбине сладе. а ) Камо ми те, л'јепа вило? Мирис Амврозије, знак божанства твога, Ја не чујем у овоме лугу, Гдје уздишем за мајчиним кровом. А ти си му некад долазила, Дворила га рајскијем осмјехом Испод оне липе, што сад тужно Спушта грање, к'о да јој је криво, Е не крије, вило, раку старца, Којега је хладом и иокојем За живота њежно даривала. Можда тражиш кроз простачка гробља, Гдје почива овјенчана глава Твог Парина? Њега још ни хладом Не закрили разблуђена варош, Оно гн'јездо шкопљених пјевача: 3 ) Не положи ни крста ни кама;