Stražilovo

Б р . 38.

СТРАЖИЛОВО

595

Тер му кости можда оскрвњује Обрубљеном главом какав лупеж, Што са злоће под сјекиром скапа. Чуј-дер гладну кучку, те завија Међу драчјем по гомили, пуста, И чепрља између гробова; Гле тичину потњу, гдје промаља Из лубање, у коју се збјежа, Да с' уклони мјесечини јасној, Тер пол'јеће около крстова Разасутих по плачноме пољу, И нечистом дреком куди зраке, Што их зв'језде милостиво сипљу На гробнице већ заборављене. Заман, вило, на нјесника твога Вапиш росу од суморне ноћи. Ах, над мртвим не изниче цв'јеће, Што га људска не прослави хвала И љубавна не ороси суза. Откад браци, судови и цркве Људску звијер омилостивише Према себи и према другоме, Отад људи отимати стали Невјерноме зраку и скочади Ојађеле мошти, што природа Вјечном м'јеном на нов живот спрема. Гробови су знак врлих подвига Врсницима били, а млађима Жртвеници; с њих се кутњи свеци Одзивали, а на прах дједова Стражно бјеше примити заклетву: Дивни адет, што кроз обред разни Домородсгво и милошта својте Сачуваше потомцима давним. Гробне плоче н'јесу свеђер биле Патосом храмова; нит је тамјан Мртвачкијем окужен задахом Побожнике тров'о; нит вароши С насликаних људскијех наказа Страховале; нит иза сна мајке Трзале се обноћ преплагаене, Голим лактим' да заштите главу Свога милог под прсима ранка, Да му не би претргнуло снове Уздисање каква покојника Што вапије плаћену молитву Од својијех нашљедника у храму.') Но чемпреси и кедри лахоре Својим чистим мирисом пунећи, Зеленило вјечно растирали Изнад рака рад спомена вјечна, А судови скупи завјетовне

Сакупљали сузе. Пријатељи Искру сунцу отимали јарком, Да расв'јетле исподземну таму, Јере људске очи умирући Свјетлост ишту, и све груди шаљу Задњи уздах на умору сунцу. Хладне воде са бистријех врела По гробнијем точиле грудама. И гојиле тратор и љубицу; Па ко сио, да ту срче мл'јеко, Јал' милима да покојницима Повиједа своје тешке јаде, Свуђ унакрст сладио му пљуће. Мирисави лахор, којим дишу Повјетарци рајскијех бостана: Дивна лудост, с које омилише Перивоји предградских гробова Дјевицам британским, 5 ) гдје их вуче Мила ћут за изгубљеном мајком, Откуд оне небу се молиле За повратак слављеног јунака, Што но скрха савладаној лађи Катарку највећу, па издубе Себи раку. 6 ) Ал гдје др'јемље занос За витешким дјел'ма, гдје је подлост И раскошје грађанском животу Цил једина, ту се заман дижу Мрамор-ступци и надгробне плоче. Изучена, богата свјетина Властеочка, тај понос и укар Лијепога италског краљества, За живота већ се укопава У лизане великашке дворе, А грби јој сва камена слава. Нам нек смрца мирни стан приправи, Да нас једном судбина престане Прогонити, а нагаљество блага Пријатељи од нас нек не траже, Но срдачна топла чуствовања И пјесничког изглед слободњаштва. На узорна дјела, Пиндемонте, Врле душе подстичу гробнице Врлих душа; тер нутнику светом Чине земљу, што их сахрањује. Ја кад виђех споменик надгробни Великана оног, што краљевим Прекивајућ скиптар владалачки, Сву оскубе ш њега ловорику, И показа бједној раји сузе И крв, што се пиза скиптар ц'једи;') Па гробницу оног, што у Риму Нови Олимп небесницим створи; 8 ) И онога, што згледа најирви