Stražilovo

Бг. 38.

СТРАЖИЛОВО

597

И педесет брачнијех постеља И држава Јуловога рода. 17 ) Јер Илектра, када зачу Парку С жива зрака бијелога данка, Гдје је зове у Елиске дворе, Јупитера задгви пут молила: „Ако су ти икад миле биле Моје златне власи и лице ми II арајство непреспатих ноћи, (Кад ми ево усуд не усуди Боље среће), а ти барем с неба Пази мртву другу, да Илектри Часно име не пропане твојој." То изусти, а душицу пусти. Цар Олимпа над њом сузе проли, И оборив неумрлу главу Просу с власи амврозију рајску, Тер ороси преминулу Вилу И освешта т'јело јој и раку. Ту ночива Ериктон, ту Илов Прах невини лежи; ту Тројанке Заман, тужне, косе расплетаху, Да уклоне од својијех војна Страшни удар грознога удеса. Ту Касандра, богом надахнута Да предскаже Троји дан пошљедњи, Дође, и сјенам љубезну отпјева Нарицаљку; па унучад своју Ту приведе, да се јаду здруже. Тер уздишућ овако клицала: „Ох, те икад небо ви допусти, Да се здраво из Арга вратите, Гдје Тидиду и Лаертову сину Водићете на пашу хатове, Залуд ћете отаџбину своју Овдје тражит ! Зидине јој древне, Аполона дјело, пушиће се Под гомилом својих развалина; Ал домаћи богови тројански У овом ће становат' гробовљу; Е је само боговима дато Сачувати образ у невољи. А' ви, поме, и ви, ћеперизи, Што вас снахе Пријамове саде, Те што ћете скоро се разрасти Натопљене удовичким сузам, Отаца ми штитите гробовље; Ко милосно сјекиру одврати Од побожног над ракама грања, Мање ће му огњиште кукати Са кутњијех у роду недаћа, И достојан биће жртвеника. Штитите ми отаца гробовље!

Доћ' ће данак и ви ћете видјет' Просијака сл'јепа 18 ), гдјено лута По вашему древноме осоју, Тер басајућ увлачи с' у гробља, Л'јес мртвијем грли и заклиње, Да му смртну одгонену тајну. Закукаће тад подземне шпиље И до једна рака причат' стати, Како Ил'јон до два пута паде И два пута ускрсе сијајно Из својијех пустијех ледина, Само да је побједа пошљедња Кобнијема Пелидима љепша. Освештени пјесник оне тужне Укротиће стиховима душе, Тер прославит' аргивске војводе Кроз све земље, што их годер кваси Неизмјерни Океан бабајко. А тебе ће, Хекторе, плакати Ко год штује, ко год оплакује Крв јуначку за дом проливену, И све дотле, док сунашце жарко Узасјаје над невољом- људском. Тумачења. Ј ) Овдје пјесник мисли на Нарина, чувеног лирског пјесника, којега навивље свештеником Талије , богиње комедије, обзиром ваљда на сатиру, коју је Нарини опширно и вјепгго у својој поезији н.еговао. 2 ) Ријечима „племићске бекрије" пјесник жигоше Миланско племство, које лијенчари обијесно по љетљапима уздуж ријеке Абдуе и Тицина. Један сувремени писац каже о тадашњијем Миланцима, да су „егхикурејци у свему, особито за трпезом." в 3 ) Познато је, како се у Милану наказили за позоришно и црквено пјевање млади људи. Исти Фосколо приповиједа, како је једноме од тијех ушкопљеника скована у почаст спомен-медаља. (Виђи: Ргозе роПМсће; Фиоренција, 1850.) 4 ) У овијем стиховима пјес.ник куди хришћански обичај копања мргаца у црквама, што је често дало повода заразама. Даље жигоше мрски адет средовјечни, по коме у некијем варошима бјеху насликани по улицама људски коштури и слична грдила, да у вјернијема иодржавају мисао смрти и људског ништавила. Отуда ноћно страховање женскадије и свакојака призирања. б ) Ове инглеске предградске перивоје, намијењене копању мртвијех, описао је Ерколе Силва у свом дјелу: АгЧе с!е' §-1аг(1Ј1п1 1п#1в81, стр. 327; а Пиндемонте, Фосколов пријатељ, опширно се о њима бави у својијем Гробовима. 6 ) Адмирал Нелсон, заповједник инглеског бродовља, док велики Наполен ратоваше у Мисиру, разби Француску Флоту код Абукира, 1. августа 1798. год. „У овој бици, каже Фосколо, Нелсон зароби Французима Исток, првог реда галију, на јој посјече главну катарку, и направи од ње мртвачки сандук, који је увијек собом носио." 1 ) Ови се стихови односе на Макјавелија, који у своме „Владаоцу" написа, по пјесникову мишљењу, најљућу сатиру тирјанства. 8 ) Микел-Анђело, узвишени неимар Св. Петрове кубе у Риму.