Stražilovo

596

СТРАЖШГОВО

Б р . 38.

Под велебним шатором иебеским, Гдје се разии свјетови окрећу. А суице их иепомично грије, Тер Инглезу, што с' толико вину У облаке, прокрчи најпрви Пут небеса: 9 ) благо теби, кликох, Фиоренцијо, због честита зрака, Пуна мира и пуна живота, И због вода, што се у те згрћу Са литица кршног Апенина! Поднебљу се твојем радујући, Заодјева мјесечина јасна Брежуљке ти с јематве веселе; А долине широм насељене Чардацима и маслином густом, Из тисућа убавих цвјетића Шаљу к небу мирисне тамјане: И ти прва чу, Фиренце, пјесму, Што разгали срџбу прогнаноме Гибелинцу, 10 ) и ти родитеље Даде миле и питомо слово Оном слатком мезимчету Вила, Што Ероса, љубавничког бога, У Јелина и Гимљана гола, Заогрнув преб'јелом копреном, Врати у скут Венери небеској. 1 ') Али благо теби још и више, ПГго у једном храму сакупљене Талијанске чуваш великане, 12 ) Цигле можда, откако ти Алпе Газграђене и свеможна сила Превртљивог људскога удеса Одузеше оружје и благо, И светиње, и оташтво, и све, Осим наде; која ако игда Стане пунит' прси илемените Жеђом славе, слути добро. роде! Овоме је мраморју Алфјери, На богове отаџбинске киван, Приступао често, да с' надахне; Тумараше нијем и суморан, Куда Арно најпушћи бијаше, Мотрећ жељно ноља и небеса; И пошто га ни'една жива слика Не могаше тужна да утјеши, Ту падаше брижан; а лиде му Застирало самртно бл'једило И одсијев наде. Са овијем Џиновима он борави вјечно, А кости му с родољубља јече. Јест, из оног мира побожнога Одјекива глас божанства истог, Што Јелинску срџбу и јунаштво

Прот Перс'јанца некада разјари На крвавом пољу Маратонском, Гдје Атина мраморјем освешта Весамртно витештво својијех. Мрнар, једрећ оним сињим морем Под Еувијом, кроз дубоку тмицу Назирао искре где фрцају Из оклопа и скрштених мача, Дим крвави гдје с ломача суче, А по бојном пољу аветине, Гдје прел'јећу оружаном руком; Тер кроз страву ноћнога покоја Шираше се пољем наоколо Звука труба и гунгула војске, И помамно топотање хата По шљемима схрваних јунака, И кукање, и плач, и појање Парка. 13 ) Влаго теби, Иполите, што си За младости своје нропутова' Вијорова то пространо царство! Тер ако те корманош провео Мимо хриди егејских отока, Занаго си слуша' по жалима Хелеспонта, гдје се разлијежу Стародревних подвига одјеци, И таласе гдје хуче носећп Гетејскијем обалам оружје Ахилово ка гробу Ајанта. 14 ) По правици смрт дијели славе Врлијема; тере ни лукавство, Ни краљевска милост не очува Гатни плијен Итачкоме борцу; Јер га с брода залуталог зграби Адским силам разјарено море. 15 ) А менека, ког жеђа за славом И несташлук времена нагони, Да се скитам по туђему св'јету, Мене главом сада нек позовну Људског духа будилице Виле, Да у зв'језде окивам јунаке. Оне бдију вјерпо над ракама, 'Ге кад вр'јеме својим ледним крилом Чак и саме рушевине смете, Својим пјесмам нустињу веселе И утиру мук тисуће љета. Па и данас у пустоши Троје Вјечно блиста путнику мјестанце, 16 ) Вјечно с љубе Јупитера бога, С којим сина породи Дардана, Откуд Троја н Асарах краљу