Stražilovo

Б р . 39.

СТРАЖИЛОВО

613

„Ха, ено је!.. Ала ј' дивна! „А лахори уздах носе „Па је сетна, жалостивна !. . „Ма шта видим? Није сама, „Већ на мушким на уснама!.

„Госпођице — Шишман збори, „На вас отац давно чека, „Погледа вас из далека, „На столу му свећа гори!. . „Жудан отац ћерке своје „И Алтоман дошао је !.. Лепосава, хитра срна, Стиште руку свога злата, Па на мала јурну врата; Таласа се коса црна ... Драгомир је зкудно гледа, Шта ће?.. отац заповеда! „Сад смо сами — Шишман рече, „Јерина ме к вама шаље, „А по мени и поздравље: „Кад се сутра спусти вече, „Да дођете њеном двору!.. „Крај је моме разговору! — Зар Јерина?! Шта ћу, кажи? — Ја презирем ову жену —■ Уништену, погажену ! . . —■ Не заносе мене дражи — Те Гркиње ... иди море, — Пе просипај разговоре!.. „Пдем, идем, ал опета „Оне очи . . . оно лице, „Оне цивне обрвице, „Оне груди . . . мирис цвета, „Пуне миља и живота . . . „Ох. дивота! Ох, дивота! — И јест лепа! . . Проклет да сам, — Кад јој прве дражи спази', — Кад по цветној пођох стази... — Ој, убица грозан ја сам — Овог чеда . . . Али нека, — Нек ме сутра госпа чека. Шишман оде . . . ал на лицу Сатански се осмех вије, Промашио хитац није: „Е, улових мудру тицу . . . „Сутра опет . . . к њој ћу ићи, „Бачено ће семе нићи."

III. „Живота ми, дивна Лепа, „Блаженог ми жудног мира, „Ти ћеш видет' Драгомира, „Где Јерини слатко тепа: „Сунце моје . . . алем-каме, „Душа твоја опија ме. — ћути... ћути ... то је много, — Стид на твоме горе лицу. — Зар он љуби деспотицу? — Веровати ко би мог'о — У ту басну твојих речи ?. . — Болестан си . .. иди с' лечи !. . „Кунем ти се, лепа дево, „Небом, сунцем, вечним рајем „И потоњим уздисајем, „Да је тако. Срца ево, „Па га проби мачем ома, „Ако сутра буде дома. — Добро, иди . .. Сутра, рече, — Код Јерине ... је ли тако ? — Ох, из тебе збори пак'о!.. — Кад се спусти тихо вече — Код Јернне он ће бити?.. — Јади ће ме уморити!... Обхрвали љути боли, Савладали тешки јади Два срдашца. .. двоје млади', Она љуби . . . он је воли, Ал пакост је замке сплела, С тог је Лепа невесела. Иа мекане беле руке Наслонила дивну главу, Те у зору гледа плаву. Свладале је тешке муке Мисли мпсли прошлих дана, Шаренога вилистана.. . Хеј, како би хтела ббна, Да пробуди прошлост милу У чаробном руменилу! Ал пред њоме стоји она, Мрка ока ... дивна лица Поносита деспотица . .. Све је било лено, дивно, Поља, шуме, поток, цвеће, Небо, зора. прамалеће ... Ма сада је жалостивно. Све је тужно. .. све је бледо, Гасплакано моје чедо!..