Stražilovo

Б р . 39.

СТРАЖИЛОВО

617

Кад зазвоне јасна звона, Он се трза . . . нбмо гледа На Дунаво —■ да сагледа, Где борави вечно она .... Кб да чује тужне гласе: За Дунаво ■— венчала се!

И Јерина стрепи, ћути, Тек кад чује танка звона, На колена пада она . . . Трзају је боли љути; Па да терет с душе сними, Шапће: Боже, опрости ми!

Ал Бог ћути, небо ћути! Само звезде трепте мале, Па кб да су прошаптале: У муди ћеш издахнути . . . Молитву ти Господ неће Клетва клетву преживеће!

ПАВЛЕ 0РСАГ-ХВЈЕЗД0СЛАВ СЛОВАЧКИ ПЕСНИК. ПИШЕ Д. Б. ДОБРОСЛАН. (Наставак.)

1 релазимо на епски његов сиев „Агару", коју *је хитро и замислио и извео. Материја је узета из прве књиге Мојсијеве. Управо бисмо овде имали посла са епском једном еписодом, која чини залет ка опширно изведеној епској слици те као таква има епскога стила и духа. Песник нам износи призор, где Сара у осамљености својој пред Аврамовим станом тихо нремишља. Лаки дах ваздуха, зрачак сунчани, што продире кроз палмово лишће, не утичу на њу ништа и не блаже јој унутрашњу борбу, што ју има да препати њена душа. Поглед један у даљину, поглед један у сопствено њено срце па из срца јој покуља нов извор, мржња, јер помишља на сина своје слушкиње. Из груди својих, које се надимљу са пребујна осећања, хули бога. У тај незгодни мах скочи на њу мали Исмајило, пун невине радости са јаребице, коју је баш тај час ухватио. Љутито га Сара одгурне, називљући га змијиним леглом. А затим, кад се он позива на оца, допушта му, нек је само љуби као рођену матер. Он пак вели: „Ја т&т ти тати! 8<;ага ћаћа 81 1у! Мгсћауа 8Г, пиг 1& пега<1! Тат т1а<1а та{, и2 Ме ос1 81и <1тсе, уег 1а И <1а. —" — — — 1 Ђвха.1 јако Тзгпсек Дгпкајис гото такке ауојеј V вбгеку а г<Ја1ека и ћ 2а1ије .... пи, с!е11! I <1оз1а А^аг. Јако т1а<1тк 2 јагу 4ак гјау11а за .. . Р1е<! <;уаге теп! вСа ћо<11)аћи ва 1ипете, р1ат V вкгуки је ћгипакпа а рге<18'јак г ро1о8У1би; па 8куоз1у ос1 Назпе нпћа1шбе 1;ак ара<1аји, јак 1;гауа <1о 8(;и<1п1се ; Скине крчаг пун слане воде са главе на земљу

а кад јој Сара заповеди, да свог рођеног сина шиба, падне на колена, као „кад цвет наомарну обронку пада у несвест" па моли и преклиње: раш, зуојеј о1гокут! 1гтае1 кгеу је тоја, уег!т, У1ппа; уаак ротт, кећуа Ју Иег та1а вупа! Сара се угризе за усну иа брзим кроком улети под чадор. Над Герарском долином шири крила ноћ, црна као гавран. Оданде од Хеврона језди најтмастији облак. Канда се гнев божји скупља по нространом своду небеском. Све је већ поспало, само још Сара бдн. Приближује се страшна бура, од које дрхће и земља и чадор. Муње за муњама укрштавају се, дуготрајна грмљавина јечи са свију страна. Од бујнога живота природина узете су све тајне, све боје, које ијоле само могу да потресу душу човечију. Већ се пред силом природе клања човечија душа, кад се наједаред из дивљега бешњења буре јасно зачу.је узвишен глас божји : „Х1е1еп V 8уИи ва јау!т ја со ћ1а<1ку 1п <5, 1ег 1 1;и. уо ^тауеј по 1, гаћа1епу, ћууат; К1о <1ггес 1еп, V (:о грпе^ 8а, со тпе уб1а? К1о? К<1е? — Јак? 8аго рунпб! 1уз' 1о ћо1а!?" А поносна палма, муњом расцепљена, пада украј Саре на земљу. Сара сва претрне и са грчевитим срцем тешко уздане: „Е1оип, 8У.о, 8По.'' Буди Аврама из дубока сна те на његов нрекор, да је грешнички, бојати се, и на његово иитање, да ли данас није пренебрегнула своју молитву богу, да ли није страх без вере, нризнаје: „№е — а1е ргећгезПа, 1о па тпа ћпеу! а