Stražilovo

Б р . 41.

СТРАЖИЛОВО

647

тров понекад да се подсмева и туче, као и онај најгори у затвору. Али се овога пута не деси тако: Петров побледе наједаред, усне му се задрхташе и иоплавише; једва је дисао. Устаде с места па полагано, врло полагано нође к Антонову онако бос (лети је волио да иде бос), да се једва чуло. Наједаред у читавој шумној и дотле пуној жагора касарни умукну све; муха да нролети, чула би се. Сви су чекали, шта ће да буде. Антонов му пође на сусрет; у лицу се сав променио ... Ја већ не могох издржати, но изидох из касарне. Држао сам, да се још не ћу ни са сгепеница саћи, а до мене ће стићи глас заклана човека. Но и овај мах не би ништа: пре него што је Петров дошао до Антонова, баци му овај хитро ону ствар, ради које се покавзкилн. (А све је изишло због неких трица, због неких поднегвеника.) Наравно, да га је већ после два минута дарнуо мало Антонов, тек да му је мирнија савест, и да не мисле остали, да се он био нрепао. ■Но Петров не хтеде то ни на ум узети, то ли одговарати: он ту није видео никакова задиркивања, него је био уверен, да је он победио; показа се врло задовољан и узме ону стварчицу. После четврт сата гењао се већ опет по заточењу, као и пре; на лицу му се могло читати, како је сав доколан и како чисто тражи, разговарају л' се гдегод о чему занимљиву, па да се пришуња и да слуша. Изгледаше, као да га занима све на свету, но ипак је он већином био равнодугаан, и само се повирао по затвору из једног угла у други — „ни вежи, ни одреши" што се каже. Њега би могао човек упоредити с радеником, са снажним радеником, у кога посао све пршти, кад му падне шака, ио коме неће да даду носла, и тако он чекајући седи и игра се с децом. Једном речи: права деканчина. Нисам могао да појмим, што тај седи у затвору, што не бежи? И њему не би било ништа побећи, само да му једаред падне на намет. На таким људима, као што је Петров, влада разум све док они што не зажеле. А кад они једаред зааселе, онда не помажу више ни све силе овога света. А уверен сам, да би он умео утећи, и да би их све изиграо; јер тај би читаву недељу дана преседео, без хлеба, гдегод у шуми или у риту. Но мора да му то још није пало на памет, и није још пожелео од свег срца. Да ће он кадгод мало дуже промишљати, или о чему здраво судити, то нигда нисам код њега могао опазити. У опште, ти људи се канда и роде тек за једну идеју, која их несвесно гура и тамо и амо; те тако се они сав век свој мотају, док најзад не наиду на нешто, што им је сасвим по ћуди; ту им ни њихова рођена глава није од користи. Више пути сам се баш чудио: како да тај чо-

век, који је за ћушку две заклао свога старешину, тако драговољно леже под шибе. Више пути су га и бичевали, кад би се запио. (Еао и сви заточеници без заната, и он је кријумчарио више пута ракију.) Но он и под гаибе леже, као да сам собом пристаје на то; као да зна, за што. Иначе он не би легао, па да га ко убије. И још ми је чудновато било, што ме је поткрадао, и ако ми је очигледно био искрено одан. То је на њ наилазило некако из небуха. Тако ми је украо библију, коју сам му дао да однесе отле дотле. И на том кратком нуту већ је брже нашао, коме да је нрода, па је и новац попио. Мора бити да му се ирохтело да иије, а кад се њему гато прохте, онда мора и бити. Таки ће ти људи заклати човека за грога, тек да купи чокањ ракије, и ако би други пут ракија потоцима могла тећи поред њих, иа да је и не погледе. У вече ми рече, да ми је украо библију, и то тако без икаквог кајања и савршено равнодушно, као да је то какав најобичнији догођај. Ја покугаам, да га мало нокарам, а било ми бага и жао библије. Он је слугаао не жестећи се ни мрве, гата вигае сасвим смирено; одобравао је и сам, да је библија врло корисна књига и од срца је жалио, гато сам ја сада без ње, али му ни у крај памети не паде да жали, гато ју је украо; гледао је с таквим самоуверењем, да сам онај час престао карати га. Моју псовку је сносио расудивгаи зар, да се то и не може не изгрдити га за то; — па нека га, као вели, нека се испраска, нека ме испсује, да му одлахне у души; иначе у ствари је то само једно којешта, сасвим којешта, и наметну човеку би требало да је зазор и говорити тако што. Мене је канда у опште сматрао за неко дете, које још није ни момче, и које не поима ни најпростијих ствари на свету. Ако сам на прилику повео с њим разговор, али не о књигама и о науци, тада ми је, истина, одговарао, но све као из неке учтивости, ограничавајући се тек на најкраће одговоре. Више пута сам нитао сама себе: на гато му те књижевне ствари, о којима ме запиткује ? Више пута сам га баш и посматрао онако са стране: да ми се, рекох, од куд не смеје? Но није; обично је слушао сасвим озбиљно, и ако баш не врло, на што сам се више иути морао и да љутим. Пита увек тачно и одређено, но некако као да се није баш толико дивио оному, што сам му одговарао, него је све то примао некако расејано .. . И још ми се чинило, да је он на брзо решио, да се са мном и не може говорити, као са осталим људима, и да ја, осем о књигама, ни о чем другом немам појма и да сам чак и неспособан и гата да по.јмим, и на крају јога, да ме није вредно ради тога ни вређати.