Stražilovo

660

СТРАЖИЛОВО

В р . 42.

светлила заталасао се на црној расплетеној косн, спустио се на нешто увијени врат. да се .залије онда кроз наполак разгаљену кошуљиду на девичанска красна недра — ех, ја нисам могао у тај мах собом да владам, онако раздраган скочим хитро до ње —■ она ме није приметила — па је загрлим и пољубим. Она се истргне и обесно зацикне. Није се ражљутила ни ражалостила у први час, док је мислила, да је то какав момак из суседства. Но кад се, високо заманувши крепки лакат, обрнула мени, и позпала ме, опда ишчезне са лица онај љупко дрски и шаљиво осорни осмех, очи јој се склоне те сва збуњена и ником поникла склопи обе руке и оба лакта око голога врата и нагих недараца. Сад сам се тек покајао, што сам урадио, но опет сам само иромуцао : »0ј, красна Најо, мила моја!« — Да сам вам мила, ви тога не бисте били учинили! — готово боним, чисто дрхтавим гласом одсече ми опа и полаганим се кораком пусти к дворишту. А ја, луда, забленуо се иједва могао иојмити, да оваква сељачка девојка може тако дивно мислити, па сам се још више уверио, како је илеменит створ моја Наја. Она таква, а ја је увредио, титрао се с њом, као са сваком из села, — ох, мени је било страншо тешко. Још теже ми је било, кад сам је

приметио доле у башти како стоји крај бусена каранфилова а сваки час таре сузе. Од стида, покуњености и забуне нисам смео да нриђем ближе. А она се тада обазре према месту, где сам ја свеудиљ стојао, и мени се причинило, да јој се лице некако сјаје, да кроз исплакане очи продире зрака необична блажена погледа. У то се баш дигло сунце изнад обзорја, љупка црвена светлост поиграла по росном лишћу шљива, по танком влаћу траве, све се у једап мах облило ружичастим и белим сјајем; тек далеко продоље дрхтало јоште у љубичасту преливању зоре, остало све засјајило младом јутарњом јасноћом и све је било слично дражесном осмеху тај час пробуђепа детета у колевци. Негде на грани нада мном, високо у вршку, расплинуо се ситни звонки гласић тичице једне. Било ми је тај час тако неизмерно широко у грудима, тако необично и чудесио; силна задивљеност, срећа, пожуда узнела ми душу и нисам се питао, је ли сјај у лицу њену тек од сунчана одсјаја, већ из дна душе кликнем победоносно, весело: »Најо, Најо!« и поскочим доле до ње. У тај ме пар неко зовне гласним веселим смехом. Обазрем се. Замном стоји пријатељ мој Гејза, спахија домаћи, страстан ловац као и ја и обестан коловођа мноГОЈ ПШЛИ. (Наставиће се.)

МАЈСТОР ЛУКА.

ајстор Лука беше човек, Што веле: на гласу! РБему болан девет крава Ио пустари иасу! . . . Беше добар! У занату Испек'о се своме, Само једно, . . . само једно: Радо ј' пио —• „шоме!" Код казана први био, Па се с друпггвом веселио: „Дед, мајсторе, пи! „,,Ко? Зар ја?"" „Па ти!" Родиле су пусте шљиве, Све се ломе гране, А Лука је уживао, ЈЈепо, на тенане! Ишао је увек редом, Где се „цујка" вари, А тамо су на окупу: Кметови — шумари!

Иа је с љима вазда био, Па се с њима веселио: „Дед, мајсторе, пи! „Ко? Зар ја?"" „Па ти!" Пио ј' Лука, а мог'о је Поштено повући, Једва су га некад могли, До куће одвући . .. Кад је лег'о у постељу, Он Је бунц'о само: „Ми смо наши . . . ми се, браћо, „Од вајкада знамо! „Где је пљоска, стомумука?" — И суха се диже рука, „Дед, мајсторе, пи! ,,„Ко? Зар ја?"" „Па ти!"

Отрц'о се — јадан био, Од главе до нете!