Stražilovo

Б р . 42.

— Та ви ћете то већ одрадити, само идите вашој мајци. Њој треба неге! Ја ћу доћи, да видим, како јој је. Номилује Ленку по иуначком, кадифеном обрашчићу и оде . . . ИГ. Три је дана ве1), како Ленка пе одлази у фабрику, седи уз постељу болеснице и иажљиво је надгледа. Овога дапа дошао је и госиодар С., носедио мало, на отишао. После два дана опет је дошао и донео ваздан понуда за бону матер Ленкину. При поласку упита Ленку, да ли треба новаца? — За сад ми не треба, још имам од оних новаца, што сте ми дали. — Зар их нисте потрошили? Ево вам, узмите мало, ваљда ће вам требати. Пружи јој два миландора, оирости се са Ленком и оде. Ленка је дуго гледала за њим, није знала шта ће да мисли о тако добром човеку . . . Готово сваки дан долазио је господар С., увек је брижљиво надгледао матер, говорио о болести са лекаром, па је чак и медицину матери сам давао. И данас је дошао. Задржао се до мрака. Кад је пошао, опет је дао Ленки новаца. Мати дозва Ленку до постеље н унита је, . да ли има иоваца? — Имам, мајко. — А откуда ти? — Мој господар ми је јуче дао, на и данас. — Тако?! И старица затресе главом. — Дај ми медицину. . . Ленка отрча, а мати је гледала за њом са сузним очима и тешким уздахом . . . Нестрпљиво Ленка трчи сваки час до прозора и гледа на улицу, како што лупне, она се тргне и истрчи у авлију. Већ је нешто поче мучити. — Шта је то те нема господара, а рекао је, да ће доћи?! . . . Тек пред вече стадоше кола, а господар С. са јотп једним мушким искочи из кола. Ленка брзо истрчи у сусрет, отвори врата, па их попуди да уђу. Господар прикаже оног другог. — Ово је доктор X., довео сам га да вас нрегледа. Ленка је стајала за леђи.

Кад је лекар прегледао матер, напише лекове и оде. Госиодар С. је остао. Што год би мати заискала, он би скочио и донео. Сам је цедио крне и мећао их болесници на главу. Кад се опростио са старицом, пружи Ленки руку и замоли је, да га испрати. Ленка се није противила, отпратила га је чак до на улицу. А после неколико тренутака, кад се повратила, и кад је мати позвала до постеље, била је сва збуњена. — Ленка, дете, мени се не допада, што тај човек тако често долази. — Па хоћеш ли, да му забраним? — Не, то не. — Него ? — Да га не пратиш. Ленку наједанпут пређе румен. — Па добро, кад је теби воља, ја ћу тако чинити, драга мајко. Сутрадан доби Ленка нисмо, у којем је господар позива, да дође у фабрику. Ленка се обуче и оде у фабрику. Господар ју је чекао пред вратима, а када је дошла, пружио јој је обе руке и са највећом учтивости понудио, да седне. Ленка је са својим господаром више од једног сата разговарала. Остале су раденице намигивале једна па другу и крадом се смејале . . . Кад се вратила кући, била је врло незадовољна и јетка. Мати ју је питала, зашто је звао господар. — Имали смо да пакујемо. Данас није дошао господар, већ је послао писмо, у којем су била два миландора и ових неколико редака: ,, Одговорите ми: да, или: не. На вашу Ие корист бити, ако иристанете; ни у чему нећете оскудевати. Новаца и свега имаЛете доста .. Кад је Ленка прочитала ово писмо, сва је дрхтала, згужва га и подере, а у одговор је написала: „Не!". . . IV. Прошло је од тога доба већ осам дана. Господар С. не долази више. Мати пита Ленку за узрок, но она вели, да не зна. Новаца све више и више нестаје. Матери је с дана у дан све горе. Дође дан, те се у кући не нађе ни паре. Деца траже хлеба. Па доктор, па апотека . . . Ленка да полуди!