Stražilovo

740

СТРАЖИЛОВО

— Куку нама! — дрекну дада. А нана полети на врата. У том грунуше у собу ... Ту Митар Бањац, ту ђука Бајић. За њима дугачки Стојан бојаги вуче — Милку Дудварску. Ево и бате. — Дај ракије, нано, да ти дамо спаху! виче ђука Бањац. Ја се узверио. Шта је сад? Дада стала, па ие може да дође к себи. А напа се заљуља, па паде на земљу колико је дуга. Ја ти кажем, памет суди, господару! Ал има то, па ти узму зар памет, па се избезумиш, . . . не знаш пи сам, шта радиш, тек ие ваљаш ни себи ни своме . . .

Нана није дочекала другог Аранђела. Сушила се, сушила, док јој се живот није угасио као и свећа, кад догори. Бата се још то лето оделио из к}ће. С Милком није ни два божићна колача пресекао у својој кући. И остави га . . . И опет му дође . . . И опет оде. Док се најпосле нису тужили и конзисторији. Данас живи Милка с дугачким Отојаном. А ноједе више батина него хлеба. Јесенас продадоше мом бати на добош све, гдегод је што имао. Е, у зао час, као што и рекла оно некад баба Стојна, . . . замекало и њему пред кућом теле . . .

-лУ\ЛПП/1 . ГТХЗ УМ' Г-.ГЈУ."Ј-л-

НА СМРТ.

ЦРТА II3 СРПСКОНАПИСАО ВЕЛ.0

„.Јечам жела Гружанка девојка, Јечам жела, јечму беседила..." та се дивна песма разлегала од брега до брега, од равна до равна, баш у оном часу, када се у динном шумарку договарало двоје заљубљених. Сунце се ночело клонити у крајеве, куд око наше не донире, а месец се помаљао иза бујне растове шуме, тихо је било свугде, а онај несташни поветарац разнашао је далеко, далеко прекрасну срнску Гружанску песму: „Јечам жела..." На слемену брдашца једног, баш одмах до села, чистина је и на њој качара. Нод качаром у шумарку стоје Гадоје и Смиља. Гадоје, то је син старога кмета у селу В. Што да вам га онисујем? Носио се сељачки, онако, како се у Грузки носе. Имао је на глави нов вес, за пасом од тканица двојку свиралу. Красно је момче Гадоје, нема ваљда у десет села около ни једне девојке удаваче, која није из дна душе уздахнула, кад се Гадојево име спомене. А Смиља? Шта Смиља! Вила је то из горе српске! Гумена, на једра, па здрава, на од ваљаних родителл из прве куће. Ето, састаше се ту, дабогме, као младо с младим, па чујте само, шта зборе. — Смиљо, ја знам, е те дају за Ганка; ма прођи га се! Знаш, ништа људски о њему не веле. .. —■ Знам ја то, Гадо, е ама куд ћу, зар да запнем о вољу бабе и нанс?

БУГАРСКОР РАТА. М. МИЉКОВИЂ. — Ја .. . ја . . . промуца Гаде, па онда жалосно дрмну лево и десно главу, а ногом изгази леп, мален цветић. За часак умукоше обоје. — Ама, како би било, Гаде, да ти са бабом о томе поведеш реч? — Је л' ја? — Ти. — Оно, да ти право кажем, то ја не могу. — Ене! А што болан ? — Знаш, Смиљо, ка стид ме је мало, а после тога, ене где нам се куће баш не гледе најбоље... Е баш боље шћа бити, да ја угарак на у ону поточару ... ја кб мислим, да није вредно те се око ње у мал' не иокрвисмо ... — Сунца ми, јест, — одговори му забринуто Смиља. — Него знаш шта? — Е? — Ти некако твојој нани, онако знаш — кажи јој, да смо се нас двоје обегенисали, па . . . Застаде му реч, а Смиља сва порумене и окрете главу мало на страну. — Смиљо! — Ој! — Оно, баш — кашљуцну иеколико пута, као да се спрема — пи ми не рекосмо једно другом, да ли се бегенишемо. Кажи ми, среће ти, волеш ли ти мене? Смиља ћути. — Ене, виш . . . — 11а це учини ми пишта криио, а познајемо се давно ...