Stražilovo

Б Р . 48.

од уверења, да јој се Мраз не ће више никад овако приближити. Изађе јој пред очи цео његов мушки карактер у свој својој тврдоћи. Познала је вегову бескрајну љубав за словачки свој народ, — ова руши љену срећу. — Зар моје срце не може, мислите ви, куцати тако за мој род као ваше? — ироговори Јерма озбиљно гласом из дубљине својих девојачких груди. Мраз се размислио још на вратима, да се више осврнути не ће. Стискао зубе и песницу, па пође нагло, без опроштаја. Питаше девојчино свеза му ноге. „Не ћу да се враћам", вели у себи, па хоће даље. „Ах, за ту милу последњу реч бар једаред да погледам анђела!" И осврну се. Како дивна, како детињаста стоји пред њим! Има тренутака, да нам се силна воља наша распрска као стакло. * * * Пада кућа Ореховљанска, пуца са свију страна, као да је па песку озидана. Пала вера, која је била била норасла, док се веровало у наследство. Менице падају као крупа, па пробијају кров на кући. Уза све то загрмио из Пеште глас: Млађи син Драгутинов, Пишта, проневерио благајну ђачке задруге за помагање, а срамота му турила у руке револвер. Нашли га у градској шумици с размрсканом главом. Лујза пала у несвест. Кад помоћу лекаревом дође к себи, врисну од јада. И гле чуда, словачки спомену бога! У самртним боловима ирестаје мајмунство, ма да си га целог живота чинио.

761

Аврел је писао о брату, али сухо и кратко. У кога је усахнула љубав за народ, тај је истребио у срцу и њену сестру, љубав за род. Лекар се забавио око бедне матере. Дошла Јерма, па клекла матери чело ногу. — Господине лекару, похитајте, молим вас и учитељу. Он је на умору! Даље није могла. Мати и кћи се загрлише. Први пут срдачно! Оде лекар учитељу. Мраз лежи на дивану покривен буидом. Прсиму се грчевито дижу. Стари му Бохунка стоји чело главе жалостан, тужан. Мара дочека лекара: — За Бога! Помоћ, господине! Он умире! Друго што није могао потврдити ни лекар. За неки тренутак престадоше грчеви у прсима. Мраз се осети лакши. — Маро, — вели Мари, — оди ближе. Мара се наже над њим. Он јој прошапута: — Моли госпођицу Јерму, да не жали за мном. Бог нам је номогао, да одгоненемо тсшку загонетку. Пољуби јој руку место мене. Мара врисну у плач. — Тихо, — попрети јој лекар, — болеснику треба мира. — Буди сретна, Маро, са својим Јаном. 'Ги си јача била него ја . . . С богом! Мара није разумела речи свога учитеља. Наста кратка агонија. Бохунска прекрсти мртвацу руке и затвори му очи.

СТРАЖИЛОБО

0 КНЕЗУ ЛАЗАРУ.

РАСПРАВЉА И. (Наставак, А није ли се у позпијим напир летописима из XVII. и XVIII. века сачувало више пгго о боју Косовском, него ли је оно, што је о том поменуо Константин философ, родом Бугарин, и што се налази у Пећском (Студеничком) и Цетињском летопису? На питање то већ је г. Јагић у историји наше старе књижевиости на страни 194. одговорио овако: „Не би право било, када бисмо мислили, да ни у једном новијем љетопису неима о старијој доби (до конца XIV. века) опширнијих вести, него ли је оно, што се налази у љетописима старијима. Више пути сачуваше управо млађи љетописи о гдекојем догађају старијега времеиа веома знаменитих вести, којих бисмо бадава тражили у старијима, истом догађају по времену иуно ближим изворима: то нам је до-

РУВАРА Ц.

каз, да су некоји иначе иосве млади љетоииси за старије векове сриске ирошлости црали своје вести из извора, ваљда оиет љетоииса, којим данас ни трага ни гласа. Тако спада по коначној редакцији међу најмлађе плодове старосрнске књижевности љетопис Троношки (штампан је у V. књ. Гласника). Год. 1791. преписа га у ман. Троноши некакав јеромонах Јосиф. Оригинал тога преписа би такођер у XVIII. веку писан, јер нисац помиње некоје згоде свога времена, које се догодише у половици XVIII. века. Али кад се помније гледа, није тешко разабрати, да је тај љетопис у XVIII. веку само од некога прерађен и нопуњеп, а старија његова редакција допираше само до прве половице XVI. века, нарочито до 1526. Хилфердинг нађе још у два ру-