Stražilovo

Бг. 49.

СТРАЖИЛОВО

775

висине гледати може! . . . Колико ми је снаге придошло у тај мах, колико сам бесмртности осетио у себи, то не могу речима исказати. Из себе самога црпао сам у тај мах све осећаје, јер бејах иза света и тек сам са собом . . . Мени, Титану, учини се, да небо у круни звезданој сагиба чело преда миом; под лаком стопом не осећах земље, а мој дах као да носи свету плодовиту снагу. Махом угледах пред собом небо, светлошћу нреливено; пламене ватре бесно сукћу горе; сика муња шуји страшно унаоколо; по некад громови пресеку просторије; земља дрхће и јечи, а одјеци се разбијају о љуте стене. — Дакле, ту је тајна ризница Дивова, помислим у себи, — ту је врело шегове моћи, којом он земљу окива! . . . Ја сам пред капијом свију сила његових; а ако дух мој победи, однећу божански плен и луче светлости разгонићу по целој земљи, колико је дуга и широка! Тада ћеш, о Диве, видети, како си немоћап! Пођох, и први пут се нађох у крају вечне светлости, огња. Искре и пламенови ударају са свију страна на мене; небо ми се учини бледо и без боје поред тих зрака од светлости . . . Задржах дисање у грудима, да ме хучни громови не чују... Ја сам Диву крао највећу његову тајну, откидао му жезао власти и нисам задрхтао . . . Сам је огањ осећао, да се светотатска рука за њега маша, пекао ме бесно, хтео да ме спали у свом светом жару. Из ждрела Мосихлоса захигих једну прегршт две . . . Хтео бих целу гору пожара да понесем своме народу. С тим драгоценим благом вратим се журно у луку, где ме је трошна лађа чекала, а њу запљускују бујни вали. Чудо дивно, море, као да ми част ода, погнуло поносита плећа и нође брзо да гони моју лађу. Ветри ме понеше лако, пријазно. Ја бејах тада нешто више, него Титан; бејах навесник и почетггак огња, посланик светлости међу људе. Искрцах се у тамном крају своме и почех иотпаљивати обилате ватре. Из мрачних пећина промолише се мрка лица; с неповерењем погледаху на мене и на огањ, који беше до тада повластица Дивова. Полако се расветлише лица, почеше с поуздањем гледати на тајну, дојако недокучену. Поседаше људи око огња; беше им топло, мило, махом им огањ прониче груди. Зачуо сам из уста им прве речи љубави и благослова. Тада с тријумфом погледах на небеса,

срећом мојом испупих васијопу и ускликнух: »Огањ је међу људима! Он већ више не ће угаснути; он ће их учинити јачима од богова.« Речи моје чуо је свесилни. III. Часа не почасише, већ се одмах сложише и склепташе ме највише силе, пограбише и одвукоше у мрачну околицу кавкаску. Дивља је то гора, гола, маховина се само по њој шири, хладна, клизава, као да су је змије слином измастиле. Ту отпочину са мном бож,ански најамник. Страшне ми окове удари око чланака и узе ме маљем прикивати уза стеиу. Сврши посао, иа ме сама с јастребовима и орловима, тако очи у очи небу, остави у тој пустињи. ЈГежах разапет и прикован, поваљен на леђа, згрчене песнице и отворена ока. А Див у погоди и бури, дању и ноћу срећан гледаше на моју муку. Не ноиизих се у болу, пи једним шкргутом зуби не одадох, шта трпим. Он се слади мојом муком, јер је побеђен. А ја му презривим погледом обилато отплаћујем своје болове. Тада се са врх горе одазва крештаво гракање орлово; на големим крилима пође кружити надамном, управљајући у моје груди дивљи ноглед, страшни кл>уп и канџе. Спустио се ту на срце, а срце куца таким јунаштвом мученичким, да орао задрхта и не смеде одмах да ме дирне. Па погледа на ме црна тичурина силовитим, дивљим погледом, хтеде да ме уплаши. Приметих у срцу његову незасићену жеђ крвопијску, познадох Дивова целата и пресекох га презорним погледом. Подсмехнух му се подругљивим речима, а ове распалише беснило његово. Прискочи и поче ме кљувати. Слушам, како кљуца кљуном, слушам, како цепа раздерано тело моје и како ми бризга крв; осећам махните болове, а са њих ми каиљама цури зној по челу. И не отворих уста својих, да јаукнем, да се пожалим. Проведох тако дап, а добри Див учини свемоћи својом, да ми се тело зацели. И срце би онет цело. Једва зора заруди, а крвожедна тичурина опет се појави; дође, да ми чуна кљуном утробу моју, да се напоји топле крви. И сваки дан се то нонавља без престанка . . . Живим, препорађам се, да опет на ново трпим. И ие могу се исходити својих мука, јер данас раскидано срце, сутра ми опет парасте.