Stražilovo

802

СТРАЖИЛОВО

Б р . 51.

очима, кад сгисне трепавице, изазове и који сличаи можда спомен из давних времена, из својега девовања. Осмејак прну преко поштовања достојиога лица госпођина. А за осмејком излети из дубоке дубљине, као да би да полети у неку далеку даљииу: — Ох! Све, што јој оста заједно с успоменом, слило се у материнску љубав према јединици. У овај мах учинило јој се, да је најпаметније, ако се учини пред кћерком и невешта на њену срџбу. Није, вели, ништа опасно! — 0, ја ћу њему показати. да позна, како ми је песносан, —• опет ће Нелка. — Нелка, ниси више дете! — вели јој Бајићка, кад већ не имаде куд ни камо. — Хоћу баш да и он сам то види. — А за што ти је несносан? — опет Бајићка. Нелка не зна да каже, или није ни чула. Госпођа Бајићка би оиет, на нротив, имала иуно лепих речи, да их каже о том .Милану Савићу. А Савић летос донтао у варош и отворио своју адвокатску писариицу. »Први момак!« казали би на селу. »Прва партија!« кажу варошани. Не би госпођа мама, можда, ни навалила била толико на своју госпођицу кћерку, да се окане једаред лутака и крпарија разних, заје дно са свима својим детињаријама, — не би, да се тако »добра партија« иије показала на обзорју шаренога господскога друштва слободне иаше краљевске вароши. Учестали »јаузнови« но господским кућама, учестали »излети« у винограде, учестале забаве по салашима. Не може млади адвокат ии да доспе свуда. А интересују се за њега и маме, које имају кћери, и оне које их немају, али им је у души, да жене и удају, или да кваре и сплеткаре. — Је л' био тамо Савић? — Наравно, тамо је био и Савић! Тако са одмах пита, или и пе чека на питање, него одмах тврди, чим се чује, да је било гдегод друштва. Чак се зна, с којом се највише забављао, шта је којој рекао. Но ако Савић и није овде или онде био, то није за то, што, валда, није био позват тамо, него, што баш није могао доспети. Ако ои баш и ие доспе свуда, гледе да доспеју маме, које имају кћери, и оне, које их

немају, до дунте, али им је у души, да жене и удају, или да кваре и сплеткаре. — Сретни докторе! — зову га већ и старије колеге што од шале, што, богме, и збиља. А вршњаци његови, кад га добију у своје друштво, нанијају му час с овом час с оном, опет дакако који од шале, који из потајне злобе. Што се тиче младих људи, пуна их је варош. Ту је несвршених правпика, који се вежбају по каванама у мешању карата или у ударању по билијару, . . . младих економа. који више воде бриге о жирантима и трасантима него о својим одаџијама, . . . трговаца, који једва чекају — ах, — онај часак златни, када ће да ступе у ружичне окове брачнога живота, да — одмах сутра дан могу скинути са себе своје име, па преиисати радњу па своју жену . . . Да и пе узмемо у рачун литерате, журналисте, и друге вредне бесиосличаре, које, а замакали перо у мастило, а замакали нос у чашу, већ ни само поштовано друштво не рачуна у партије, ако их, до душе, и гледе кад радо кад и радије у својим соарејима и забавама »на добротворне цели.« Поред тих свију држи се сад Савић као јунак дана. По неки ће рећи, да бог ме, за леђима »сретном доктору«, у забринутом свом друштву рећи ће, да и то не ће тако дуго трајати. — Даде ли се уловити, те му обесе какву о врат, изгубио је сваку цену код осталих, а обрао је бостан и код оних, који би га дапас нонели у недрима, јер онда им је »испао из рачуна«. Не ожени ли се пак скоро, него буде отезао и одуговлачио, пресешће му и кава и дунстови и сулцови, што их је где појео. Па најпосле ево Милана у напте коло. Да ли је то логична конклузија из дугих емииричких премиса каква бурпа, каква донхуанскога живота? Или је пакосна сатира па онај красни епитет, што га је једва игда икоја историска личност заслужила, па и какав силник, кому се клањао кадгод исток и заиад, у чијој држави никад сунце не залазаше, који мерицама грташе благо и сласти, а грљаше разних струкова, колико је у годипи дана?! Али било је још и пакоснијих приметаба о госиодииу доктору Милану Савићу. Тако рече ие знам ко, (тек извесно се зна, да је тај неко била једна од оних мама, која није имала своје кћери, те није »ии марила« да доспе свуда, где је »сретни доктор« доспевао), —• рече :