Stražilovo

804

СТРАЖИЛОВО

Б Р. 51.

ГОСПОЈА-ПЕРСИН ПЛАН. ПРИПОВЕТКА ИЗ СРИСКОГА СЕОСКОГА ЖИВОТА. НАПИСАО РАДОСЛАВ МАРКОВИИ. (Наставак.)

ај дан била недеља. Госпођа Перса послала кћерке попиној Десани, а она села. нред дућан на клупу, па гледа како момцн и девојке играју коло. Седи она тако сама, док дође и попадија. Отишао јој, вели, попа некуд у село. Децу опет оставила, да се сами забављају, па, ето, дошла госпоја-Перси на реч две. — Особито ми је мило, — одговори јој госпоја Перса, ■— и онако сам сама! Требало би што чешће да нам дођете. Изволите сести. Кад су се већ о обичним кућевним стварима наразговарале, почеће госпоја Перса: — Ви Десани баш спремате. — Мора се. Истина, млада је, тек јој осамнаеста. („И не поцрвени!" помислила госпоја Перса.) Ал опет — Шта? Да се није јавио какав просилац? — Није, али хоћу, да је за сваки случај спремна. — Тако је. — 0, како обоје завијају! — мисли госпоја Перса у себи. — Као да нико не зна, шта мисле! Уловили смо вас, птичице! Тешко те ће вас та бува ујести. Само да Ј1ука удеси као што треба! Боље би било, да сам и сама отишла. Била бих мирнија. А овако... ако испадне попи за руком...! Али не ће, не ће! Лука ће израдити. Истина, доста је сплетен, али ја сам га научила. — И моја Љубица има доста, — поче госпоја Перса пошиници, — али ћу јој још урадити, само док донесе Лука ствари. Једва је уграбио и данас времена. Иосао је велик, па сад и избор учитеља му стоји за вратом. — Тако се исто и мој попа ужурбао. Тражи стан за учитеља. Пре неки дан гледао је ону кућу до нас, вели, добра ће бити. Само сад да се с газдом удеси. — За што господин тражи ? Ето, даћемо ми учитељу стан. Госпоји попадији мало задрхта месо. —■ Идите, молим вас! То није за вас. -— Како да није ? Што да ми стоје собе празне, кад не мора бити? А и он је човек изображен, па је научио на финоћу и ред. Куд ће тамо у ону простоту ? — То је исгина. Али, знате, онде му је одмах и црква и школа. — И наша кућа пије преко спета. Баш корак

два ако је даље, не чиии ништа. За то ће имати леп, господски сган. На и то ће бити дотле, док му се не оправи стан. — Јест, јест, тако је. Ал знате, шта су закључили у општини? — Знам. Да бирају за учитеља приправника. Иа? — У вас су, госпоја, велике девојке, па. . . знате .. . свет .. . Жица стрпљења била је јако затегнута. Морала је пући. Госиоја-Персу подиђе жар. „Та безобразна попадија, да не пружи језик, пукла би." — Нека говори, шта ко хоће, не тиче ме се. За моју децу не може нико рећи ништа зло ни колико бело испод нокта. Седе мирно код своје куће, а не мотају се које с ким по селу, да се цере на сва уста. Види попадија, да је погрешила, што је оно казала. Али и ово је гадно од госпоја-Персе, да тако штогод каже за н>ену Десану. —- Моја Десана зна, шта је учтивост; свршила је инштитут. Тек ие ће окренути леђа човеку, кад дође. Попадија често и с поносом говори, како јеДесана била у „институту", па је учила ово, па оно. Па кад . на то окрене, сва је црна и зелена у очима госпоја-Персе. — Видите, ја баш ништа не жалим, још се радујем, што ми кћерке нису свршиле инштитут. — Онако и говоре о њима, да су доста просте. —■ Но и ви можете изображење ваше кћери метнути нод купус. Пљус! Е, ово је страхота! Истина, често су код њих бивали „затегнути одношаји", али овако што Сам Бог зна, до чега би дошло, да се у тај мах не запраши од крај села. Дигао се облак од прашине у небо, те као стуб јури напред, док ти не избаци баш главом грк-Луку на његова два бељца. Оде попадија кући као опарена, па не рече ии с богом. А госпоја Перса викну на млађе, да отворе капију, па и сама утрча у дућан. Колико се љутила на попадију, толико је опет радосна, што јој је превукла, да осети. 0, колико је она само трпила! Па као на крилима стиже до кола, да чује, шта је. Грк Лука се сишао с кола Сав је умузган од зноја и прашине, не можеш га познати. Зачкиљио очима, а мало се и . . . Па удесио се човек! Где је варош?!