Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

ЗАВАВУ,90УКУ1! ВЛАСНИК И УРЕДНИК ЈОВАН ГРЧИћ.

БРОЈ 2.

У НОВОМ САДУ 14. ЈАНУАРА 1888.

ГОД, IV.

ЉУБЖ

С1ИКА И 3 С Е О С К 0 Г А Ж И В 0 Т А У СРБИЈИ. НАИИСАО ЈАНКО М. ВЕСЕЛИНОВИЋ.

ма мученика, који не знају, да су мученици; има паћеника, који не знају, да су наћеници. Они не вичу на судбину, не ронћу на бога; шта више: још се смеју и иевају! . . . Таке људе данашњи век зове само једним именом: лудаци. Е, о таком једном »лудаку« хоћу да вам причам . . . * Беше то једног зимског дана, баш сам се враћао из Новака. У левој руци носим свежањ књига, које бејах иозајмио од тамошњег учитеља па читање, а десну сам турио у шпаг, па корачам нагло . . . Бога ми сам и морао журити! Три часа требало ми је, да до куће дођем, а, сем тога, и зима јака, да ми, баш ни најмање, није било до птетње . . . Што се преко дана отопио снег, мрзне ми се под ногама. а чизме, које се такође смрзаваху, почеше ме жуљити . . . Сунце се спушта на заранке; небо бледо, земља бела, а дрвеће оборило гране, под снегом, као да га је род притиснуо . . . У томе царству белине све беше жалосно. Гладне вране прелећу изнад мене у јатима и тужно гачу; вранци и шеврљуге цвркућу жалоспо и скакућући по путу кљуцају у пола смрзлу балегу коњску; пси тужно завијају у селу, што га оставих; само једини имелаш што задовољно гута имелу на једном глогу. А ја озебао, и ако сам нагло ишао. Које од снежне белине, које од зиме сузим, а сузе ми се леде по образима; но ово мало наусница нахватало сеиње; по »зулофима« такође; уши и ноге се и загрејале мало, ама се руке укочиле. Мало сам дивљак, знате, па не носим рукавица, и, ако икад, тад сам се покајао . . .

Шта сам друго знао, него да спустим свежањ крај себе и да руке натрем снегом. То је, узгред речено, лек свима дивљацима, што пи зими »не посе рукавица . . . Земљиште брдовито, и ја се час пењи уз брдо, час спуштај у долину . .. Већ смотрих село иреда мном; чујем лавеж паса и рику стоке, која, гладна, зове свога чобанина, да јој положи; видим снегом покривене куће и стаје, и беле димове, како се мирно вију у висину; ни ветрић да пирне на њих. Сунце се клони смирају . . . Но, место да својим иоследњим зрацима позлати оне беле брежуљке; место да видим један од најлепших иризора, ја видех, како оно сјајно сунце зави нека бела копреиа, и оно се, онако тамно, спусти за брег. И тице побегоше; одоше и оне да потраже своја станишта, и . . . за мало . . . наста нема, величанствена тишина, у којој се чујаше само, како у пола смрзнути снег рушти нод мојим чизмама . . . Ја се испех на брежуљак, што беше преда мном, и видех, како се са севера заподео бео прамен. — Хоће мећава, бог и душа! — рекох ја плашљиво. И нисам се нреварио. Онај прамен расте све већи и већи, али тако нагло: да за мало покри цело небо . . . Смрче се . . . Ја пођи што боље могу; моји кораци одјекују у оној тишини, као да тројица корачају . . . На једаред духну силовито, снажно, и дрва почеше тужно шкрипати . . . Па оида наста тајац . . .