Stražilovo

бр. 3.

СТРАЖИЛОВО

47

амо, или од још краћег времена, изнесени су били ови: „Робијашева ћерка", „Адријена ЈСекуврерова". „Завађена браћа", „Доктор Клаус", „Дебора", „Фауст", „Господар ковница", „Распикућа", „Отело", „Фуршамболови", „Наследник", „Библиотекар". Видили смо ове сезоне по толики и толики пут још и „Новог племића", „Гренгоара", „Чашу воде ; ' и „Пркос", који нису ни силазили с репертоара, па даихјенужно било тек подгревати. Оно се, додуше, „Нови племић" мало био утајао, али му је дружина још преклане наново „указала част" те га стално опет примила у репертоар. Као што се види, било је доста разноврснога а но одзиву публике и по прилично живом — било је досад и живљег! — интересовању за рад позоришне дружине, гесће одзиву од стране публике, може се судити, да је та разноврсност, можда баш она сама собом, публици годила. Кад би се успех рачунао само по броју реприза у једној сезони, ту би се"ондаЖила Верна „Нут око земље за осамдесет дана" морао метнути на нрво место и то тако, да међу њиме и осталима остане читав јаз непопуњен. Остало се свако могло само по један пут приказати а „Пут око земље" богме четир пута и то триред узастопце једно за другим. Према томе бисмо тај комад морали ноздравити као необичну добит и досад најсјајнији приновак у репертоару. То бисмо безусловно и учинили, кад бисмо иред очима имали само лукративну страну: благајницу позоришну. Али богме ако нам је стало и до тога, да нам се публици укус не размази те да се не узморамо лаћати слонова и змија, ако хоћемо да јој угодимо, онда баш не можемо најсрдачнијом добродошлицом дочекати „Пут око земље". Јесте, да је ревни редитељ Миљковић, сиремивши га за нашу позорницу овде, доказао, да се код нас већ могу и релативно веће сценеријске тешкоће савладати, кад се човек тако својски заузме за што, као што се он заузео за „Пут око земље"; јесте, да се свако, ко је комад гледао, пријатно забавио те није жалио, и по други, па и по трећи нут га гледати: све је то истина и то се не даје порећи. Али ако „Иут око земље" и нехотице прокрчи пута у нас целом јату комада „с нровалама" па се крај тога буде Шекспиров „Отело" и даље, у пркос свем одличном приказивању, морао давати пред празним клупама, онда нам „Пут око земље", колико је лепо научен, спремљен и удешен, да се у позоришној благајници по који пут и пресипа, ипак задаје мало и бриге. Боже сачувај да бисмо хтели џабајисати се тог комада и анатемисати га, али ие можемо пропустити а да управи не метнемо на срце, нека се нипошто одвише не заноси за таквим мамком и лепком, него нека се, ма и силом и против т. зв. опште струје, држи озбиљнога и солиднога пута, шат консеквентним држањем придобије опет српску публику за оно, чиме завод толике културне важности, као што је наше народно позориште, треба да врши своју узвишену мисију. — 0 раду чланова позоришне дружине можемо се у главном само похвално изразити. Стање особља је било тако повољно, да се боље једва даје пожелити. Ту су још једнако стари наши борци са старом неизнемоглом снагом, тује наш Ружић, нлша Драгиња Ружићка, па Добриновић, којем не знаш у чему пре да се дивиш, да ли као оном сгаром неопустивом шаљивчини или као изврсном цртачу карактерних улога прве врсте; па Јеца Добриновићка, која у својој струци као комична старица нема иремице у Српству нити ће је скоро имати; па смо још за та два месеца имали у средини својој Ленку Хаџићеву, чије ће се Маргите и Дездемоне још дуго и дуго са задовољством сећати сва српска публика; ту је од три године амо и нозната одлична иројина СоФија Вујићка, која се и у конверсацијоној игри свагда истиче финим и дисгингвираним ступањем. Ваљана и разборита приказивача јуначких љубавника и доброћз^дних стараца има народно

позориште од две године амо у Миљковићу; па вратио се и Лукић .са својом женом те и једио и друго раде са пређашњом вољом и снагом и доказују, да је с ловратком њиховим иозориште само добило; Лукићка би са звонким својим и пријатним алтом још нозвана била, да уз младу Милку Максимовићеву и Марковића удахне мало више живота у певање, које је код нашег позоришта још једнако пасторче управе; у ревности и озбиљној вољи могли бисмо јој ту за узор ставити младу јој другарицу, која ће крај свег тога, што куд и камо мање гласовног Фонда има од Лукићке, трудом и вежбањем сгећи квалиФикацију за добру певачицу према нашим приликама, само ако усхтедне сама познати своја средства, којима располаже, те не буде Форсирала глас и у регистре, што их тек с натегом може да докучи, а камо ли да би могла ио њима изводити и колорисано певање; како ли јој је оно у концерту Душана Јанковића лепо лежала партијаАзуцене у дуетину из Вердијева „Троватора"; ту је глас имао баш подоста јачине и гипкости а Милки Максимовићевој не може нико порећи, да нема музикалног схватања те и укуса у извођењу; нека дакле изображава глас у добру правцу па јој неће изостати успех. Вратио се ове године на своје старо место и М. Димитријевић, пошто је више од године и по дана провео на позорници Загрепског народног казалишта те знање своје глумачко обогатио корисним искуством, а што је најглавније, присвојио себи природност у говору, господску ноншалансију у кретању и фини тон конверсације те се све то сад узело под руку са еминентним приказивачким даром његовим па га чини уметником у иравом и одличном смислу те речи. Од прекланске кризе амо ушао је у дружину и необично вредни и даровити Милојевић са женом својом Зорком, из које се с дана у дан све то више чаури салонска дама, пуна т. зв. шика и нужне заједљивости. С комичарем Бакаловићем и његовом женом, који су свако само ио једаред ступили овде у Новом Саду, држимо да је народно позориште у добитку; он живахан, окретан, а оиа особито иријатна иојава са лепом позорничном рутином и крепким органом; толико можемо рећи по ирвом утиску а до њих стоји, да нам за две године, кад се опет састанемо, засведоче још и више. Од млађих снага не можемо а да не споменемо Васиљевића и Кестерчанека као ревносне младе људе, који истински теже за напретком. На крају смо ради нешто још да региструјемо, што је по нашем мишљењу од врло велике користи по артистичну страну нашег народног позоришта, и да изјавимо и жељу једну, која би, опет по нашем мишљењу, такођер лепа плода имала, кад би се у обзир узела од надлежне стране. Прво је благотворна инсгитуција редитељства, која је од скоро овде код нас уведена. Улрава је Добриновићу и Миљковићу иоверила ту часну дужност, да се брину о студирању нових комада и да у опште руководе све, што се збива на чисто артистичну пољу код нашег позоришта. Та се два редитеља одиста енергично латили свога иосла а како и један и други имају свега, што је за тај посао нужно, то се сад прикази под њиховим руковођењем одликују заокругљеношћу и ексактношћу. Нека им је обојици за то искрена хвала! Жеља пак, коју желимо да изјавимо, та је: нека би се отворило шире поље глумачкој конкуренцији тиме, што би одличније снаге алтернирале у овој или оној улози, па ма то и не било у истој сезони, кад се већ и онако комади једва једвице могу понављати. И публици је, чисто бисмо с поуздањем смели затврдити, кад и кад баш мило, кад добије прилике, да упоређује. — Срдачно се праштамо са честитом народаом позоришном дружином у жељи, да нам за две године дођу опет сви на окупу.