Stražilovo

48

СТРАЖИЛОВО

КЊИЖЕВНЕ БЕЛЕШКЕ, — У 166. свес-ци Народне библијотеке браће Јо _ вановића довршен је превод трагедије Словенца Јурчића под натиисом „Тугомер", а 167. свеска доноси Стеријину алегорију „Сан Краљевића Марка и , у 168. свесци пак јесте у преводу с мађареког ириповетка барона Н и к о л е Јожике под натписом „Човек без ласти". Од тог вреног иокојног ириповедача Мађара има, колико ми знамо, у ерпском преводу само још „А б а ф и ", који је излазио још канда 1871. године у Суботићеву „Народу" у подлиску; не сећамо се, да ли је одатле прештампан био превод и у засебну књигу. — Књижара браће Поповића издала је неки дан и ш естукњигу приповедака МилорадаП. Шаичан и н а. У тој је књизи красна приповетка „Сањало", коју је Шапчанин саоппггио био још пре једно шест седам година у „Отаџбини". Тада је писац у изглед ставио био, да ће ту ирииоветку још наставити, но тога, бар колико је нама познато, није учинио. И овај први део чини додуше за себе потпуну целину, али је ипак штета, што Шаичанин није сасвим довршио „Сањала". Но ваљда се смемо надати, да ће слављени наш приповедач сетити се својега обећања те нам кад тад још задовол>ити радозналост о томе, шга је дал>е било са Гргуром његовим, тим одиста прекрасним идеалним ликом Шапчанинове бујне уобразиље. —■ За „Песником и светом" Јоси#а И. Крашевског у преводу Рајкову дође нам ово дана из штампарије браће Поповића и „ Ј е р мо л а" истог писца у преводу истог иреводиоца. — 152. књига Летописа Матице Српске (четврта свеска за годину 1887.), која је ирошле недеље угледала света, доноси на првом месгу дивни спев под натписом „Монах", којега је спевао Милорад II. Шапчанин а оценио и за Летопис препоручио др. Милан Јовановић Батут. Што је згодно и добро дошло, у истој је књизи Летописа остраг у изводима из записника књижевног одбора и одељења Матице Српске саопштена та Батутова оцена у свој опширности те читалац одмах крај спева може читати и темељит суд о њему. Настављен је у овој књизи Летописа низ говора, што се говорили у свечаним седницама у почаст и спомен заслужним покојницима те је ту Мише Димитријевића беседа у спомен дру Димитрију Матићу. Започет је Лазе Костића превод Шекспирова „Хамлета" а настављене су како српске иародне ириповетке из Горње Крајине, што их је скупио Владимир Красић, тако и „онет неколико народних игара", како их је прибрао Мојо Медић Још има оцена Мите Нешковића на предавање дра Војислава Бакића „О механизму у школској настави; у „Гласнику из српског и словенског света" реч је о свечаној прослави 75-годишњице српске учитељске школе у Сомбору, како ју је описао Никола Ђ. Вукићевић, изнесавши поопширну историју тога завода; у „Читуљи" оилакује Летопис покојног Срб-Милутина, владику Никанора Грујића.

0 М Е 0 И Д Е.

(Тургењев као критичар). У Паризу је недавно изашла књига из пера романсијера и дописника лисга „Новоје Времја", по имену Назловскога. Књизи је тој натиис „Успомене на Тургењева" а у њој је тма божја оштрих карактеристика, анегдота, иисама и одломака, који но заслузи праве сензацију. У занимљивој једној глави те књиге нрича Павловски пре свега, како Тургењев мисли о Виктору Игу. „Игови романи", вели Тургењев, лажни су од почетка до краја. Кад сам још био млад, усхитио ме је његов „Последњи дан једног осуђеника" ; али сам га после опет читао, па ми се учинио баш гадан. Нема ту ама ниједног лица, које збори својим рођеним језиком; мислио би човек, сви играју лош неки мелодрам . . . ВиктОр Иго је највећи лиричар свега света. Али као романсијер испод сваке је критике". Тургењев, који је са Виктором Хигом лично општио, приповедао је о њему ову анегдоту: „То вам је човек, који о себи мисли бог зна шта. А овамо је ограничен и таква незналица, да му је тешко наћи равиа. Не зна вам тај ниједнога страног језика а није читао ни једнога јединога туђина нееника .. . Једнога смо дана говорили о немачком песништву. Виктор Иго, који није бегенисао, да се пред њим заподене тај разговор, прекине.' ме у речи, узвикнувши : „Гетово је најбоље дело „Валенштајн". „Пардон, ..Валенштајн" није од Гета, него од Шилера !" „То је све једно; ја нисам читао ни једнога ни другога; али га боље знам, него икоји, који га зна на изуст". — Колико је мало Тургењев Внктора Ига ценио као романсијера, толико је штовао Жоржа Санда (мадаму Дидван) и Флоберта. Овај иоследњи био му је идеал. Њега је сматрао за највећег нисца свију времена. И Золи је нешто нагињао Тургењев, али је зато окрутан према Гонкурту. „Тај писац", распали се је даред на Гонкурта, „апсолутно ништа не разуме, шгго описује. Лажан је и пун аФектације већ на првој страни". А говорећи о Гоикуртовој „И^а Раиз^ше", жести се Тургењев: „Гонкур је хтео да нацрта ирва времена велике уметнице, као што је Рашелка, Вијардотовица, Сара Бернардовица, и осећаје, што су их осећале после нрвог успеха. То је прави галиматијас .. Ја сам тај роман читао са госпођом Вијардотовицом, која то разуме. Она вели, да Бонкур од почетка па до краја товари све саме лажи. То уметница не осећа, а што она осећа, то опет Гонкур не зна". Ни Балзак није у милости код Тургењева: „Балзак је етногра# а никакав уметиик". Но младом Гију де Монасанту признаје ведар, свеж, здрав дар: „Тај бар не гледа живот кроз црне наочари. Његове су теорије управо противност теоријама натуралиета". Најгоре је прошао АлФоис Доде, иа то је у литерарним круговима изазвало неки мален жамор. „Доде?" вели Тургењев. „Да грозна нулитета? Та тај ништа друго и не ради, него мајмунише Дајкенеа! 4

Ч И Т У Љ А. Пре недељу дана умрво је у Паризу нознати Француски писац шаљивих игара и лакрдија, Евжен Лабиш, од кога и ми у репертоару нашег народног позоришта имамо „II еришонов пу т", што се пре једно месец два дана приказивао и овде у Новом Саду. Лабиш је доживио 73 године.

САДРЖАЈ: Тристогодишњици Иваиа Ф. Гундулића. Пеема Јована Симеоновића Чокића. — С поља гладац . . . Новела. Написао Милан Николић. — Дух времена сад је таки! III. — Језик у Гундулићеву „Оеману". (Наставак.) — О кнезу Лазару. (Наставак.) — Ковчежић. Гласник. — Иозорингге и уметносг. — Књижевне белешке. — Смесице. — Читуља.

„СТРАЖИЛОВО" излази сваког четвртка на читавом табаку. Цена му је 5 Фор. а. вр. на целу годину, 2 ф . 50 н. на по год., 1 ф . 25 н. на четврт год. — За Србију и Црну Гору 14 динара или 6 ф . на годину. — Рукописи се шал>у уредништву а претплата администрација „Стражилова" у Нови Сад. — За Србију прима претплату књижара В. Валожића у Београду.

СРДСКА ШТАМПАРИЈА ДРА СВЕТОЗАРА МИЛЕТИћА У Н. САДУ.