Stražilovo

66

СТРАЖИЛОВО

Б р . 5.

шла добру школу: део је живот школа. По дебела је књига, што сам је ја већ прочитала. Скупо ме је стала. Али све нек је Богом просто, ако ти примиш наук, што сам га отуд ја поцрпала! Чувај образ! А сачуваћеш га, ако сачуваш душу и срце чисто и не окаљано. Твоја душа и срце сад је као онај прах на крилима у лептира, а образ ти је крило лептирово. Отареш ли прах, упрљао си образ свој. ЈХептир је, кажу, нестално створење. Али научи се од њега, да само по цвећу идеш и да и са најружнијег цвета скупљаш само оно, што је најлепше. Него не буди лептир, што по тами лута, па чим спази гдегод светлост, оа налети, па спржи своја крила. Иди по светлости, ићи ћеш правим путом и не ћеш склизнути на странпутицу. Тако скупља и сад Бранко речи материне по памети. У мислима тима неје ни приметио, кад је лептир одлетео. Неје га више ни тражио. Он зна за цело, где ће опет наћи свој прави цвет. Из мисли га трже весео кикот и клицање. Таман да се дигне и да види иза џбуна, ко је то, а преда њ испаде мала Зорка, Јованова сестрица, и Даринка. Вијају лептирове по пољу. Бранко скочи на ноге. Зорка потрча натраг. А Даринка стаде као укопана. На њој лака плава хаљина, да се може слободније верати но гори, последња кратка хаљина, што је као швигарица носила, као да се упила у обле јој удове. Запурила се у лицу, па јој се образи зажарили, да креснеш, варница би излетела из њих. По челу јој пао прам косе, на се њим игра ветрић, кад потрчи. Бранко проговори нешто, као бојаги, да се поздрави с њом. И он, до душе, вешт момак за таку прилику! Али и она не зна, шта да каже. Неколико обичних речи, и растадоше се.. . * — Господине Бранко! — зазвони звонки глас неки до Бранкових ушију. Бранко се трже. Близу њега стоји на уској путањи девојче од својих седамнаест година, црнпураста, ватрених очију, весела безбрижна изгледа. Како је Бранко неје приметио ни осетио, све док се није јавила, а занет за својим мислима, чисто се збунио, кад је погледао. — Ми вас чекамо на ручак, — вели она. — Одмах .. . одмах ћу доћи, одговори - Бранко. — Не иде тако. Ја се не ћу нити се смем без вас вратити, — рече она слободно. Бранко метну гаешир на гл^ву, а беше му спао у траву. Узе свој штит од сунца, па га затвори.

Те склопи и књигу, што лежаше уза њ, а само што је завирио у њу, од како се повукао у попин врт. — Стојим на расположењу, госпођице Јелена, проговори усиљеном шалом а учтиво Бранко, дошавши до ње. — Ја нисам вама „госпођица" Јелена, — примети она, бојаги, срдито, па га својски узеде под РУкуГотово да је силом прогурала своју левицу око Бранкове деснице, јер Бранко притискао њом под пазухо своју књигу, те му књига сад испаде у траву. — Пардон! Јелена хтеде сама да се сагне, па да дохвати књигу; али је Бранко преухитри. — Јесте ли чули, шта сам вам казала? Ја нисам за вас „госпођица" Јелена, —■ понови девојче. — Мати сама жели, да ме зовете по имену, па и ја тако хоћу. — И ви мене називате „господине", •— рече Бранко, тек да се, бојаги, извини. — Би сте ипак старији, — одговори Јелена ђаволасто; — па ви треба да почнете. Бранко ћути; или не зна, шта да одговори, или не ће, што мисли. А мисли: — „Што се овај свет толико на силу Бога срађа са мном и присваја?" — Шта сте се замислили опет сад? —питаЈелена, па му завири смело у лице. Бранко се силом насмеши. — Немојте толико да мислите. Разговарајте штогод, барем кад сте са мном. Ја умем разговарати, ако не уме Даринка . . . Ваљ'да вам је жао Беча? — Боже сачувај. Мени је овде врло пријатно. Баш се, на против, са свим добро осећам. И не могу довољно бити благодаран ујаку, што ме је дозвао, да проведем овде школски одмор, тим више, што ћу том приликом да будем сведоком једне опште народне свечаности, какве до сада једва да је било кадгод у нас. — А, знате ли, ко је на то наговорио вашег ујака ? — Не могу да мислим. — Моја мати. — Ваша је мати врло добра. Знаћу и њој захвалити, — рече Бранко галантно, колико је знао и расположен био. — ,,Три године је скоро, како несам био у нашим крајевима, непрестано сам се тепао по охолом Бечу... Мени је, да Бог ме, охо, кад ми је све туђе у њему. — Па сте се непрестано опет бавили о књигама. Како сте дошли, чика . . . ваш ујак а и мати не могу доста да вас се нахвале. Ал 1 ја ипак држим, да то