Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

Б Р. 5.

сиђе, па онда је замолила џелата, да најпре одрубе старцу главу те да не мора видити њену крв. Кад се џелат позвао на наредбу те рекао, да самовољно не сме мењати реда, погледала га је она строгим погледом па му рекла: „То је последња молба жене једне, и ја сам уверена, да ћете је испунити. Двоструко поштовање налаже вам, да то учините, поштовање старости и мога пола." На то џелат ни речи није одговорио; полако, као да се сам са собом бори, попео се на губилиште; горе се осврнуо те старцу дао знак. Роландовица онда одведе старца до горе. „Док оком тренете, било па и прошло!" дошапта му, притиснувши му руку својом мирно и постојано. За тим је без страха гледала, како старцу главу одрубише па онда се сигурним кроком попела на степенице а није ни чекала знака. Горе, где јој је у сусрет крв лопила, прекорачила ју је, дигнувши мало хаљину а у тај је мах изгледала, као да се и сама мора смејати томе, што се грози крви у тренутку. кад јој ваљаде пролити своју сопствену. Погледа онда у кип слободе, што је подигнут био за гилотином, па на глас прослови: „За каква ли недела мораш ти име своје да дајеш, божанствени геније!" Клекла је после тога сама и прислонила главу на пањ. То је било 8. Новембра 1793.

створе читаву републику мислилаца и песника те да оживе древно доба грчко. Велики и сјајни беседник Уег§*таи(1 био јој је све и сва. Како га Тћјегз описује, имао је племенито срце, умну главу, а ватра, која га је одушевљавала, ма како да је по који пут једва једвице тињала, у одсудном се часу свагда силно разбуктила, те за собом повукла свачије срце. Уза њ су били Сопс1огсе1}, Вагћагоих, Бисоз, Еоп^гес1е, Уа1аг^, Вг188о1з, и многи други духовити људи и беседници. Вигек је био мал те не најснажнији. Спрам њега се у Роландовице распламти љубав. „Од 39 година", пише Еи&епе Сгере!з, „посред најжешће политичке кризе у отаџбини, наједаред се та жена зажари за човеком, којем је вуче неодољива сагласност духова им. Али верна идеалу строге врлине, којој све жртвује, не подлеже она тој страсти, која је додуше загрева и одушевљава, јер ју привлачи чар великих особина, којима се у многом те многом жирондисти диви, али је не подвргава похотљиву искушењу." Љубав своју према Виге1}'у пренаша она на целу чету жирондис.та, те им је она застава, око које се они у часима опасности и великих бојних дана куие. Она је уз њих, кад се саветују, помаже им, кад издају прогласе, прокламације. Њој јо све сувише полако, сувише јој се отеже. Од младости загрејана за републику рада је, да је што пре угледа. Кад се краљева својта склонила под скут народној скупштини, била је жиронда на врхунцу своје моћи. Да је одмах после 10. августа узела била у руке крму државну те прогласила републику, била би у првом ђору одушевљења све, што је хтела, произвела и спасла би живот краљев. Роландовица је то хтела. Али је жиронда оклевала; све је мислила, да још није куцнуо прави час Беседила је најлепше своје беседе и очаравала образовани свет и занесењаке. Но за овима је већ стојао народ, клисурина са грозним оним нељудима, који су за тили час ванесењаке и образовани свет спутали те тиме уништили и моћ и уплив жиронде. Жирондисте су сад беседили у ветар, нико се није ни освртао на њих. Вап^оп и Ко1)е8р1егге нападоше их из небуха па их свргоше. Ногибоше на губилишту са ретком величином и достојанством душе. Последњи њихов заједнички обед пред смрт постао је најтужнија легенда револуције. Још им се једаред излило срце у лепе одушевљене беседе, још једаред вапеваше, загрлише једно друго и ижљубише се, па онда за руку одоше на губилиште. Тек што они скончаше, дође ред на Роландовицу. Уапсише је. У тавници је она даље писала и учила ревно, као да се ништа није десило те као да мирно седи у своја четир зида. Иред трибуналом револуције говорила је постојано и непоколебљиво као најјуначнији мушкарац. Кад је чула своју смртну пресуду, дигла се поносито, те кликнула судијама: „Сматрате ме ; да сам достојна делити судбу оних великана, што их ви посмицасте; хвала вам, а уверавам вас уједно, да ћу се трудити, да путем на губилиште покажем исту храброст, коју су показали они." На што је обрекла, то је и одржала. На колих је случајно села до старца, који је од страха дрхтао по свем телу. Она га је тако умела охрабрити, да је старац тај умрво са осмехом. Кад су на судилишту силазили, помогла је старцу да се САДРЖАЈ: Пахуљице. Песма Јосипа Берсе. — Дух времена сад је таки! V. — Цвет. Песма од А. — Божић у прогонству. (Једна глава из Достојевскога дела „Записници из мртвога дома".) — Језик у Гундулићеву „Осману". (Наставак.) — Љстак из ис.торије васпитања. Од Андрије М. Матића. — Бранич српскога језика. — Ковчежић. Смесице. — Афорисми.

АФ0РИ0МИ. (Источних варода.) Човек учењак, који ништа не производи, личи на облак, што не даје кише. (Арапска И8река.) Дужник се јада на окрутност свога повериоца. Да ли пак он коме у зајам, постане још окрутнији поверилац. (Хинеска изрека.) Нема руже без трња нити љубави без љубоморе. (Турска пословица.) Младост је лудост а лек јој је старост. (Мендани.) Више вреди кућерак од сламе, у којој се смеју, него палата, у којој плачу. (Хинеска изрека.) Где год има сумње и тешкоће, не треба се журити са одлуком. (Чу-Кинг.) Ко одговара нре него што саслуша, будала је. (Арапска иврека.) За дрво има надања, ако се посече, да ће се још омладити и да не ће бити без изданака. Ако и остари у земљи корен његов и у праху изумре пан> његов, чим осети воду, опет напупи и пусти гране као присад. А човек умире изнемогао; и кад издахне човек, где је? Као кад вода отече из језера и река опадне и усахне, тако човек кад легне, не устаје више; докле је небеса, не ће се пробудити нити ће се пренути ода сна својега. (Књига о Јову.) Баш ходи човек као утвора; баш се узалуд кида, сабира, а не зна коме ће допасти. (Псалми Давидови.)

„СТРАЖИЛОВО" ивлази сваког четвртка на читавом табаку. Цена му је 5 Фор. а. вр. на целу годину, 2 ф . 50 н. на по год., 1 ■». 25 н. на четврт год. — За Србију и Црну Гору 14 динара или 6 ф . на годину. — Рукописи се шаљу уредништву а претплата администрацији „Стражилова" у Нови Сад. — За Србију прима претплату књижара В. Вал.ожића у Београду.

СРДСКА ШТАМПАРША ДРА СВЕТОЗАРА МИЛКТИћА У Н. САДУ.