Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

Б Р. 5.

БОЖИЋ У ПРОГОНСТВУ. ЈЕДНА ГЛАВА ИЗ ДОСТОЈЕВСКОГА ДЕЛА „ЗАПИСНИЦИ ИЗ МРТВОГА ДОМА".

послетку дођоше нам и празниди. Још на Бадњи даннеизлажаху заточеници на работу. Неки се растркаше по кројачницама и по другим радионицама; остали остадоше у кући, те кад би кога и послали камогод, одмах би се, или један по један, или у гомилицама, враћали у заточење, а после обеда већ пико и не излажаше из њега. А и пре подне је већина ишла само по своме послу, а не по званичном: једни да помогну при унашању вина и да наруче још; други да се састану с познаницима и добрим људима, или да покупе, што им је још ко дужан; Баклушин и остали, тпто су играли у позоришту, одоше да обиђу некоје знанце, особито официрске послужитеље, да добију костима. Неки се опет дали у бригу и ушепртљили једино тога ради, што се и други брину и шепртље; и многи, и ако ни од куда није ничега очекивао, тако се некако освртао и све нешто изгледао, баш као да ће и њему стићи новци од некле. Једном речју, сви су као у воску држали, да сутра мора бити некакве промене и да ће се десити нешто необично. Пред вече донесоше инвалиди чудо божје јестива за заточенике: говеђине, прасади, па чак и гусака. Многи између заточеника, па чак и најскромнији и најштедљивији, који су целу дугу годину слагали пару по пару на гомилу, сматрали су за дужност треснути у овај мах рђом о ледине, па гготрошити на тај дан коју и више, и на достојан начин нрославити омрсак. Сутрашњи је дан био прави заточенички празник, који му и сам закон признаје и којега му нико не би могао умалити. У тај дан не би га нико могао послати на работу, а таких је дана било свега три у години. Но, ко би то могао знати, колико ли се успомена морало пробудити у душама тих одбачених људи у очи такога дана! Дани великих празника оштро се уписују у памети простога света још од самога детињства. То су дани одмора од тешких послова, дани, кад се сви чланови породице савију једно око другога. А у заточењу их се човек и не може друкчије сећати, до с мучењем и досадом у души. Поштовање тога великога дана прелазило је у заточеника чак и у неку формалност. Мало их оде у шетњу; већииа их је била озбиљна и као заузета за неким послом, и ако нико не имађаше никаквога посла. Но и ти беспослени, и они, што се шетали, држали се све некако вазкно и озбиљно. Смех као да је био забрањен. У опште расноложење им пређе у неко цепидлачење и у неку на-крај-срца нетрпљивост, и кад би ко нарушио то опште расположење, па макар и нехотице, напали би га виком и грд-

њом и љутили би се на њега, е не поштује празник. Та безвољица у заточеника упадаше у очи и долазаше некако жалосна. Јер осим урођенога страхопоштовања према великоме дану, заточеник је и несвесно осећао, да се он тим иоштовањем празника некако као приближује читавоме свету, и да није баш он са свим одбачен, иропао човек, одерана, непотребна крпа, него да је овде у заточењу исто, што и у других људи у овај мах. Они су то осећали; то се могло сасвим јасно видети. И Аким Акимић се много спремао за Божић. У њега не бијаше ни породичних успомена, јер је одрастао као сироче у туђој кући, и већ од петнаест година пошао -у тешку службу; но било у животу његову ипак доста радосних тренутака, јер је он свој живот провео правилно, једнолико, не смејући нигда пи за длаку одступити од прописаних му дузкности. Није био баш бог зна како ни побожан, јер је пристојност његова ваљда преотела у њему маха над свима осталима човечанским даровима и способностима, над свима страстима и жељама, рћавима и добрима. И тако се он спремао да дочека велики празник не хитајући, не узбуђујући се и не смућујући се тужним и сасвим некорисним успоменама, него с тихом, методичном пристојношћу, које је у њега било равно у толикој мери, колико је нужно, да се учини задоста дужиости и једаред за свагда прописаном реду. А и иначе није он баш толико марио да се даје у мисли. Значење оне ствари, што је пред њим, није се њега ни најмање тицало, но правила, која су му једаред речена, испуњавао је светом тачношћу. И да му сутра заповеде, да учини 1пто сасвим противно данашњему, он би учинио и то све с том истом покорношћу и брижљивошћу, као што је и ово данас. Једаред. само једаред у своме веку, покушао је, да живи по својој памети — и допао ево Сибирије. 'Гом лекцијом се сад користио. Па и ако њему није било суђено, да икада појми својим умом, шта је он то управо скривио, те допао затвора, ипак је он зато извео из своје несреће спасоносно правило: не размишљати нигда и ни у којој прилици, јер размишљати „није његов посао", као игго су говорили међу собом заточеници. Слепо одан обреду, он је и своје божићно прасе, које је надео кашом и лепо из тиха испекао (својеручно, јер се он и у томе разумевао), гледао с некаким већ у напред уважењем, као да то није обично прасе, које можеш купити и испећи, кад ти је воља, него неко особито, свечано прасе Он је можда још од детињсгва навикао да тога дана на столу види прасе, па је за-