Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

Б р . 5.

како га зову. Дотрча до мене и сав задуван стаде преда мном, гледајући ме неким тупим, но у исти мах и блаженим осмехом. — Шта хоћете ? запитах га ја, чудећи му се, где стоји преда мном, осмехује се и гледи ме разрогаченим очима, а разговора никако не почиње. — Та па . . . Божић . . . рече он и видећи, да ту већ нема даљега говора, остави ме и изгуби се у кухини. Овде нримећујем, да се ја и он ни после тога нигда не састадосмо нити и речи један с другим проговорисмо до самог мог изласка из заточења. У кухини их се накупило око скоро усијаних пећи читав сабор и једва су се кретали, што их је било много. Сваки је хтео, да му је на очима његово печење; куварице се опет спремале, да кувају менажију, јер ће се тога дана раније ручати. Но нико не принесе ни залогаја к устима, и ако је многом поцурила вода на уста; не хтедоше да се срамоте један пред другим. Чекало се, да дође прво свештеник, па тек онда да се омрсе. Међу тим још није као што ваља ни оданило, а већ се могао од капије на заточењу разабрати глас ефрајтора („фрајтера"): „Кувари!" Тај се глас понављао скоро сваког минута и потраја тако читава два сахата. Звали су куваре из кухине, да примају милостињу, што се донашало у заточење са свију крајева вароши. А било је те милостиње чудо божије много; — и колача и хлеба; савијаче са сиром и пирога с маслом, и лепињица од чињене шенице, и уштипака, и каквих год хоћете колача. Ја мислим, да није остала ни једна домаћица у граду, која не би била послала што му драго у заточење, да би ноздравила рођење Христово „несрећнима" и затворенима. Било је дарова богатих — красних „колача" од најбељег брашна, и то по неколико само из једне куће. А било је дарова и врло сиромашких — колачић, два колик грошић и каква умрла лепињица, тек малко ако је и видела скорупа; но то је био дарак опе већ пуке сиротиње, „из крајњих кућа". Све се то примало сједнаком благодарношћу и није се гледало, шта ко доноси. Заточеници, који су то примали, скидали су капе, клањали се и честитали дародавцима празник и носили дарове у кухину. А кад се накупиле већ читаве гомиле дарованога хлеба, потражише најстарије из сваке касарне, да расподеле по касарнама на равне делове. Они учинише тако, а све у најлепшем реду. Нико се не потужи, нико ни на ког не зажали; све је ишло поштено и на равно. Што допаде нашој касарни, по-

делисмо као браћа, а делио је Аким Акимић и још један заточеник; сами су делили и својеручно су свакоме давали, што му припада. Не чу се ни гласка, да би се ко противио, или коме позавидео; сваки је био задовољан, нити је ико и посумњао, да би се могло што затајати или дати преко дела. Кад би то готово, оде Аким Акимић, да се облачи. А и то се сврши са свим свечано и као што се приличи: ниједна копча не остаде незакопчана! Одмах после тога приступи к молитви. Молио се прилично дуго. А молили се већ и до њега многи између заточеника, већином старији. Млађи се слабо кад молили: тек ако ће се кадгод који лрекрстити, кад устаје ода сна — па чак и празником исто тако. Кад доврши молитву, приђе Аким Акимић к мени и с неком свечаношћу поздрави ми празник. Ту га ја позовем на чај, а он мене на прасе. Не потраја дуго, а ето ти ми и Петрова — дошао и он да се поздравимо. Он је канда већ дотле ракијао мало, па и ако је дотрчао до мене сав задуван, ипак не знаде, шта да ми рекне. Постоја мало крај мене. као да нешто чека и наједаред га нестаде у кухини. Дотле се у војеној касарни спремало, да дочекају свештеника. Та касарна није била, као ове друге; у њој су клупе за спавање биле покрај зидова, а не онако испречене посред собе, као у свима осталим касарнама; то је била једина соба у заточењу, која није била закрчена на средини. То је ваљда тако и удешено, да се могу у њој сакупљати заточеници, кад затреба. Насред собе наместили су сточић, сврх њега чиста простирка; метнуше и икону и ужегоше кандило. Најзад дође и свештеник с крстом и са светом водом. У кухини нам похвали наш заточенички хлеб, који је, вели, по свем граду чувен са своје сласти, и ми одмах одредисмо, да му се пошљу два сомуна свежега тек иснеченога хлеба. Онога часа одасласмо једнога инвалида с хлебовима. Крст испратисмо исто онако побожно, као што га и дочекасмо, и одмах после тога дође и плац-мајор и коменданат. Он обиђе све касарне, а пратијаше га плац-мајор; свима нам поздрави празник, уђе најзад и у кухину и окуша нам шчи (јуху од кеља). Шчи је био славан тога дана; дадоше нам тога дана по фунту говеђине на главу. Сврх тога дадоше нам још и каше од грашка и масла, колико је коме срце искало. Кад плац-мајор нроведе коменданта, рече, да почнемо обед. Заточеници се сви крили, да их не види. Не трпљаху оног злобног погледа му, онако испод очију, којим је и данас секао и на лево и на десно — да не буде, ваљда, где нереда каквог, или да се не нађе од куд и данас какав кривац. (Свршиће се.)