Stražilovo

СТРАЖМОБО ВЛАОНИК И УРЕДНИК ЈОВАН ГРЧИћ.

БРОЈ 8.

У НОБОМ САДУ 25. ФЕБРУАРА 1888.

ГОД. IV.

Ј Е М А Ц. 11РИГ10ВЕТКА Ш! ПАДАНАЧКОГ ЖИВОТА У СРБИ.ЈИ. НАПИСАО ИЛИЈА И. ВУЕИЋЕВИЋ. (РХаставак.)

(тавра је имао неких шест недеља да прикупи паре, а треба да плати на Сретење. Газда Сима му од онда не помену ни речи, но само очекује, кад ће му Ставра рећи, да се са Лазаром намирио. На два три дана пред Сретење, а Ставра се нешто узмувао, Ни по часа да је кући но све некуд на имању. Сима га није видио већ два дана. Кад кога од његових иита: где је, кажу му: на имању је У очи Сретења га виде. — Море где си ти, човече? Заборавих ти и име. Ставра дође, као да га неко посу врелцем и поче некако збуњено. —• Ето онај . . знаш посао је. Те људи су те стока је, а треба све сам видети. — Гле, гле, гле! Море, вредан си ти. Ставра се окрете, па, као да се насмеши, рече. — Па мора се, — и пође, док се Сима присети. — Даде л' ти опо Лазару: Ставра застаде, па из коса и пекако чудпо рече: — Дадох. — И узе квиту? •— Ено је у сандуку. — Е, лепо, лепо. . . . Хајд сад ради, хајд! Збогом! И врати се у дућан. Прође Сретење. Газда Сима седи у своме дућану, пред њим мангал, а он нребацио ногу нреко ноге, на једну иадпео над мангал и с ње скинуо цокулу,

а кад му друга зазебе, а оп њу наднесе. На пољу осуо ситан снег, чисто зрак обелио а но прозорима се замрзла пара па се исписале неке шаре. као неко цвеће и неки крстови, а унлело се једно у друго, да је милина видети. Нешто се газда Сима дао у мисли па чак ни с момком ие разговара, но само тако ћути и премишља: док удари на врата Пуја пандур из начелства. Завио се, само му нос вири. — Помози Бог! — поздрави Симу. Бог ти помогао и сви свеци! Пуја тресну опанком а ману рукама, да стресе снег, па завуче руку у гуњ и поче нешто из џепа да извлачи. — Имам нешто за тебе ; — па извади неку хартију. — Ево! Позивљу газда-Симу у начелство. — А кад да дођем ? — пита газда Сима. — Ту ти каже. — Вели: данас. — Вал>аде, ту нише. — Добро, добро! Биће зову ме због порезе . . А би ли ти једну мучеиицу? Пуји нолете брк на више, а корсем равнодушно рече. — Па . . дај де баш! Иа ни другу не одби. Газда Сима нареди нешто момку, обуче ћурак па се диже у начелство. Док се газда Сима бавио послом, у соби му седи жена Јока са ћеркама. Студ их нагнала у собу па седе тако и разговарају као женска чељад. За њих има вавек речи, па да је људима и не знам како! Удавачи боме и није до седења но узела