Stražilovo

146

СТРАЖИЛОВО

— Па није ти жао? — Јесте. — Окани га се једном. — Не могу. — Зар ти ј е тако мио ? Она плану: ■— Видите л' овај курјук косе и ове очи моје, на то бих дала за њега. Та, цијело ово бијело Сарајево да ми даду, да га само три дана не видим. на не бих могла нримити, јер бих свиснула. — Ал' ће те преварити. — Онда с њим нијесте ни једне ријечи говорили. Не знате барона ни по лицу, а камо ли по срцу његову. . . — Тато! Ти си лијепа, ал' си несрећна! — оте ми се из уста готово љубавна ријеч. Она се насмија: — »Све ћу клети, само срећу не ћу, јер сам срећу сама изабрала!« Онда устаде и пође . . . — Па збогом, Тато ! Ал'још једном кажем ти: Остави се тог ашиковања. Туђинац је то, па он нема меких осећаја. У туђини срце отврднуло, ... ни на твоме омекшати не ће . . . Она се само смијала и махала главом, да не вјерује . . . Тако се растанемо. III. Прошло је већ неколико недјеља, како пијесам ишао на Козји мост. За Тату сам много слушао. Вило је и таких гласова, које нијесам могао вјеровати . . . Чуо сам чак, како јој мајка хоће из куће да пртља. Нема мира од барона; пикад из куће не избива. . . Чуо сам и за неку завјеру на барона, ал' му никад нико не нашкоди . . . Баш сам о Тати мислио, а моја газдарица уђе ми у собу. Честита је то старица, ал' научена на оно старинско вријеме, кад су дјевојке и са нашим момцима само кроз одушку говориле, а на странца ни погледати, као да је кужан. И она је за Тату слушала. Чудила се. Увијек је клела. Уђе ми сва усплахирена: — Јој, синко, земља јој црна кости изметала! Јој, мајка јој иевољна жалоспа била! — Чија то?

— Трољетница ју тресла, кад нема срама бар од мене старе. Муња је спалила и с њим! — Ко? — Тата! Оунце јој потавњело до мало дана! — Због чега? — Ено је, прође с оним утегнутим пеливаном, с оним Швабом, прође без феса и либаде, у швапској оправи к'о она . . Боже ми 'прости овакој старој! — Нека је, баба! Оиа ме погледа преко ока, па изиђе из собе. Ја испушим цигару, па пођем, а сам не знам куда. Упутио сам се новом цестом на Козји мост. Полако сам се пењао уз бријег горе. Изиђем па ону страну, да погледам по романтичном планипском крају. Иза џбуна зелене љесковине чујем Татин глас: — Шта ћеш више? Зар се нијесам и мајци омразила, теби да угодим? —■ Па што ми онда то одбијаш? Ја сам богат. Можемо ма гдје живјети. А и да нијесам, могу свагда бити чиновник као и овдје. — Не бих могла у туђем непознатом свијету живјети. — Мене опет стид од чиновника, да те овдје узмем. — Па баш ради тога нреобукла сам и оставила своју лијепу народну ношњу, а замијенила је овим тијесним лајбом и неспретном туником, а то све, што си ти хтио. — Па учини ми, чедо, јога и то. Онда видјех кроз лишће, како јој је обгрлио бијели врат. Она му паслонила главу на груди, па се замислила. Приђем ближе и легнем за другим џбуном тек два корака од њих. Да се нијесам ни крио, не би ме опазили, како се занијели својим осјећајима. — Још се нијеси промислила, миловање моје! И пол,уби јој густу косу. — Јесам. — Па? Једва чујем њену реч: — Хоћу. — Па што си се поплашила тако? — Ти ме можеш нреварити. — Ја ? Никада ! — Закуни ми се мајком својом. — Кунем се!