Stražilovo

176

СТРАЖИЛОВО

Б р . 11.

— Из „Шабачког Гласника" прештампана је у засебну књигу приповетка Јанка М. Веселиновића „ЈГуда Велинка". — Сетиће се ваљда још читаоци нашег листа, да смо им у 9. броју ове године под рубриком „Књижевност", реФеришући о 70. и 71. свесци „Отаџбине", приповедили историјицу о причи Јабланића (Ив. Павловића) под натписом „Оно ћеј.арко сунце проказати!" Сад је Павловић ту нричу издао у засебној књизи а напред је под натписом „О овој причи" и „ . . . И проказало се!" донео доказа, да је та прича његова изворна те дакле никако не наслоњена на песму Немца Шамиса „В1е 8оппе ез ап <1еп Та§;."

0 М Е 0 И Ц Е. (Славпе жене на еамрти). 4. Марија Антоанета. Та јадница, жртва Француске револуције, погрешила је као жена а одмаздила је као мушкарац. Мора јој се замерити, што је у младости волела уживање, што је често радила неразмишљено те није увек пред очима имала високи положај, који је заузимала у Француској. Наклоностима својим и ћудима попуштала је, било јој је мило, да јој се удварају и даје славе као лепу и пријатну жену. Расипала је на наките, радо је и вешто збијала шале па је није мрзило да свом озбиљном и тромом мужу за леђи, под руку са бекријастим девером својим Артоасом, прерушена оде на ову или онујавну игранку. Кад се после политички одношаји у Француској замрсили, уплела се и она те хтела да употреби свој уплив. Правила је сплетке и склапала завере на двору против расположаја и воље народне. Али и кад је стање постало опасно те је требало одрешитости и смелости, показала је, да у ње има и тих својстава. С правом се сме за њу рећи, да се величанство њеног бића у најсјајнијој светлости показало тек онда, кад су јој краљички скрлет већ здерали били са рамена. У несрећи својој сачувала је мирноћу и хладнокрвност, да се човек мора дивити. Кад су јој погубили мужа, била је спремна на све. Као Нијова је видила све драге своје и миле како гину а које је за собом оставила, за те је знала, да ће и они доћи за њом. Ретко је било кад мучнијег живота, но што је био њен за последњих дана. У тавници јој преко зиме нису дали ни јоргана; отели јој маказе те је морала зубима кидати конац, кад је што шила; ноћу су преметали по њеној соби, кад је лежала у постељи; отимали јој малене даре, што их је за успомену подобијала од мужа свог, од своје деце и од погинуле другарице своје Љмбаловице. Све је то њу до дна душе болело, али се није опирала. У тавној влажној консјержерији, камо су ју довели са завежљајем рубља под пазухом, вадила је конце из старе тапете на зиду, да помоћу два чачкала оплете доколењак за свог сина. Сво лукавство, што јој је још преостало, и сав дар свој у очаравању употребила је те је тај доколењак дошао сину њеном у руке. Опроштај њен

са Јелисаветом и ћерком у по ноћи од 1. на 2. август 1793., кад су је изненада пробудили и одвели, био је без и најмањег узбуђења, миран и без икакве женске сентименталности. Говорила је ћерци својој и заови а ни за час је није бол савладао. Давно се већ патница одучила била од плача и нарицања. Кад је на ниска врата своје тавнице излазила, ударила је главу па кад су је са саучешћем запитали, да ли је ваболело, одговорила је, туровно се насмешивши: „Боже сачувај! Та шта би мене још могло заболети!" Знала је у тај мах да јој вал>а мрети. Пред трибуналом револуције дочека.ла је све оптужбе са великом постојаношћу и достојанством. Само је једаред нрекипило у њој, кад су је ружили, да је са сином својим живила у неприродном одношају. „Прати се и бранити од тога", рече, „значило би саму себе каљати. Свака мати, која је овде на збору, устаће мени у обрану те рећи, да таквог чега не може бити." Смртну пресуду своју дослушала је мирно и хладно. Кад се пењала на кола, да је одвезу до губилишта, хтео је џелат да је прихвати, ноједан њен поглед био је довољан да га одбије. Иначе је на колих седила као и остали осуђеници, руке су јој биле наопако везане а коњу је леђима била окренута. На њој је била бела јутарња хаљина а на глави, са које је остраг очешљана била коса, имала је малу капу. Народ се око ње дерао, ружио ју и клео. Да ли је, боже, тада помислила, како ли је некад улазила у Париз као млада доФенова? Исти је народ у оно време опколио тиљерије и без престанка искао, да њу види. Тадашњи гувернер града Париза, маршал Брисак, рекао јој је тадаучтиво: „Мадам, пред вама ево двеста хиљада љубавника!" Сви се ти љубавници прометнули у душмане њене. Путем до губилишта гледала је светину пола гордо, пола милостиво а жељу за чашом воде изрекла је тако молећи па ипак и тако заповедајући, да жандар један није могао а да је не послужи, ма да је то била услуга, која га је лако могла стати живота. Последње њено уживање био је осмејак детенцета једног, које је пружило ручице према њој, кад га је мати дигла, да види несретну мученицу, како се пење на гилотину. Неки очевидац реФерује у 173. броју листа „НатТшг^бсће ипраг1зћеу18сће СоггеброгкЗепЂ" од 29. октобра 1793. овако: „Уз степене до гилотине пењала се некако хитро, као да јој је журно, да што пре сврши. Кад је била горе, осврнула се натраг. те промрмљала преда с.е : „Збогом, децо моја; ја одох до вашег бабћјка!" За тим је нагло метла главу под гилотину а на час један после тога није више била међу живима." Ч И Т У Љ А. У Келну је 9. о. м. п. р. умрво Немац Евалд Август Кениг, ванредно плодни писац оних т. 8в. зраппепс1е КогЂ8б1гип§;8 романа. Од његових је дела и у нао понешто превођено. Тако је у „Јавору" године 1883. еаопштен превод Кенигова романа „У лудници" у преводу покојног медицинара Светислава Петровића. Кениг је поживио 64 године.

САДРЖАЈ: Самотни момак. Несма Јосипа Берсе. — Дух времена сад је таки! IX. — Последња успомена на Лауру. (Јулије Словацки.) Превео Рајко. — Забављачица. Приповетка. Написала Каролина Свјетла. С чешкога превео Драгутин Кадлец. — На што така породица? Слика из живота. Написао А. Дигасињски. С пољског превео Рајко. — 0 кнезу Љзару. (Наставак.) — Књижевност. Словенско песништво у нашој књижевности. (Позив на ваједнички рад.) Из уредништва „Стражилова". — Листак. Жандари у природи. (Пабирак из природописа.) Од М. К. — Ковчежић. Књижевне белешке. — Смесице. — Читуља. „СТРАЖИЛОВО" излази сваког четвртка на читавом табаку. Цена му је 5 Фор. а. вр. на целу годину, 2 ф . 50 н. на по год., 1 ф . 25 н. на четврт год. — За Србију и Црну Гору 14 динара или 6 ф . на годину. — Рукописи се шаљу уредништву а претплата администрацији „Стражилова" у Нови Сад. — За Србију прима претплату књижара В. Валожића у Београду.

СРИСКА ШТАМПАРИЈА ДРА СВЕТОЗАРА МИДЕТИћА У Н. САДУ.