Stražilovo

206

Б р. 13

био велики магарац тај наш сиромах магарац, и да му је другде била намењена н кажнија улога, него да је увек мета спрдњи дечијој, као код нас. Но једно не бих смео ни за зкиву главу номислити, а то је, у каквом је облику израђено познато и непознато градиво о магарцу. Овако што у стању је само „иаучењак" учинити. Иомисли само, драги читаоче, писац нам све горе наведено казује у писмима, пгго их пише женској глави једној, а уз то и књигу своју истој „посвећује у знак љубави и поштовања." Ово је страшно! Књига о магарцима и избраница срца његова! Дед'те, молим вас, нађите ми за то слика. Још да је написао књигу о мачкама, Бож' номози! Ал овако му не могу опростити, док сам жив, ма да је књигу своју духовито, оригинално нанисао. Но ово је „лична" ствар, која не спада амо, расправиће се на другом месту; ја сам овим примењеним приказом хтео само да се одужим писцу, чија ме је књига више пута у суморним часовима раздрагала. А сад да преведемо по гдешто по Т. Хајнце-у о овом сиротом, нрезреном живинчету и да га по свом начину са светим писмом и науком при руци бранимо. Европи на. југу је магарац најкорисније живииче, јер је задовољнији, јефтинији и сигурнији од „хата поносита". Демокрит ово вели о магарцу: „Част и поштење магарцу! Он је постао живом сликом мудраца и стојиком у животињском царству, што му је глава увек оборена, ход обазрив, храна врло проста, оскудна; опаклија сива; што је, и кад га туку, стрпљив; што се уме „вешто" да понаша, кад му с обе стране њушке подједнако далеко вежеш лепа, ситна, мирисава сена. што он као стојик озбиљно „греде" мети својој, ма да су му о хрбату тешке вреће и ма да му је храна чкаљ и батина; но он не зна за никакве болове, као прави мудрац, стојик." Наши људи из суште благодарности, што је тако истрајан и стрпељив, кад је посао свој свршио, пусте га, да једе, где му је и шта му је воља. За времена патријарака код Јудеја су магарци били важна ствар у народном газдинству. Треће зачело главе прве у књизи о Јову вели: „И имаше стоке седам тисућа оваца и три тисуће камила и пет стотина јармова волова и пет стотина магарица и т. д."; а иста књига у 12. зачелу 42. главе ово вели: „И Господ благослови пошљедак Јовов више него почетак, те имаше четрнаест тисућа оваца и шест тисућа камила и тисућу јармова волова и тисућу магарица." Десета заповед божија казује нам: „Не пожели куће ближњега својега, не пожели жене ближњега својега,. ни слуге његова, ни слушкиње његоие, ни вола његова, ни магарца његова, нити

ишта, што је ближњега твојега." Ту о коњу ни спомена нема; у осталом знамо, да магарца свугде презиру, где га коњу присподобљавају, а не помишљају на то, да коња људи тимаре, а магарца занемарују и злостављају. И Хорације је био неправедан према магарцу, не држећи га вична, да нопушта уздици, ма да је магарац увек био услужан човеку, и ма да је већ и у старо доба вукао терет и унотребљаван за јахање. Истина, било је и изнимака; тако знамо, да Јудејима и Римљанима није било слободно магарце и волове презати.*) На истоку је и дан данас магарац исто тако цењен као и коњ, јак је, живахан, а услед добре неге и стас му је као у коња; чак у неким пословима има првенство. У Александрији, а још више у Кахиру, једино се на магарцима носи терет. Магарци су овде добро урањени и искићени. Глас у магарца баш није врло „громак" и „звучан". У старо доба знамо, да је неким боговима био посвећен.. Тако у Мисиру Тифону, а у Грчкој Силину. Неки су богу Марту угојене магарце приносили на жртву. Силинов је магарац гласом својим замењивао убојну трубу у бојевима међу Титанима и боговима и улевао „куражи" становницима Олимна. Неко изасланство ће да дочека Хенрика IV.; словослов стаде говорити, а магарац ће час по да му упадне у реч „хармоничном" дреком својом, на то ће краљ рећи: „Господо, само један за другим да говорите." Луцилије Крас познат нам је као врло озбиљан човек, па се ипак једаред у свом веку насмејао, кад је видио, да му магарац чкаља жваће, рекав: „Грубим уснама ваља груба салата." Филемон мал није пукао од смеја, кад је видео, да му магарац смокава једе, па му је одмах дао на то и чашу вина, што је магарац сасвим „стојички" посркао. Млеком се магарећим жене у старо доба миле, да буду беле. Тако знамо, да је жену цара Нерона, Попеју, на сваком путу јој 500 магарица пратило. Тадањи лечници лечили су од сушице магарећим месом, а исто тако и оне, којима је коса испадала. Магареће месо јело се у ратовима и о великој ску-

*) Да споменемо овим поводом једну новију анегдоту. Млад неки писац молио 8сгЉе-а, да му у шаљиву игру напише неколико редака, па да се може рећи, да је и он писао, јер ће тако управитељи позоришни пре му примити дело. На ово ће му 8сгЉе рећи, да је писано: „Не прежи вола са магарцем", на што ће му млади списатељ приметити: „Како ме смете волом називати ?"