Stražilovo

234

рију опат Мавро Орбин, но је ли историја Орбинова историјД рег ехсеНепЉт е4 т ађаћ-мЛо или ап втсћ? Народ српски приповеда, и то, што приповеда, и што је приповедао српски народ у XVI. веку, то је неки Дубровчанин у почетку XVII. века заиисао, а записом тим зар се добија мимо оног једног сведочанства — пучког приповедања — и друго сведочанство, и такво сведочанство, да Мајков није имао узрока сумњати о та два сведочанства ? На част 1'усу такво аргументовање и такно умовање! Но ни Руси нису сви једнаци. Други један Рус, мдађи од Мајкова, али већ покојни, покојни А. Рилфердинг, пише у Зборнику свом: Бостл, Герцеговина и Старал Сербш. С. Петербургт, 1859. на стр. 264.: „Предан1е зто (то јест оно приповедање српског народа о боју на Косову) ми находимт. в г в самомт. нолномЂ вид-ћ вт. однон лћтописи (извћстнои подт. именомЂ Троношкои) составленнои вг концћ XVIII. вћка. на основанји древнћншихт., краткихт. лћтописннхт. извћстти, но ст. привнесешемт. кт. нимт. запаса исторических указаши, хранившихсл в г в народнон памлти. В г в немт. на первни плант. вндвигнусе измћна Вука Бранковича, какт, главнан причина поражешл Сербовт.. Вт. древннхЂ, краткнхт, лћтописнихт, зам^ткахт,, напротивт, обт, измћнћ Вука не говоритсл вовсе; одно лћтописное сказанте конца XIV. или начала XV. вћка говоритг о неи ст. сомнћшемт. („не вћмт. что истинное реш;и о семт., издант. ли кимЂ отт. своего бнвт. хранен1л, или паче суду Божпо о семт. ст.бившусе"). Вт. приведенноп ввше стариннон пћсни измћна Вука, уж,е нвно внставленнал, еш,е не играетт, однако важнои роли вт. самомт. д1,иств1и, а вт. лћтониси конца XVIII. вћка и вђ нбгнћшнихт. СербскихЂ п г Јјсннхђ на неп лежитЂ всл вина поражешн. Из з соображета всИхз обстоателћствз д^ла и иностранпшхд извкстГА видно, что Вукд не бшлђ ирамммв иредателемв, но что онђ слишкомђ рано отчаллсл вђ успћхћ битвн и отступилЂ сђ ОтрндомЂ. Странно, какб иногда неараведлива бшваетђ нпроднаа иаматк. Предавал Вука прокллтш изђ рода вђ родЂ Сербн вђ то зке времл воспћваштЂ Марка Вукашиновича, какЂ образецЂ герол, а Марко положителвно помагалЂ Амурату вђ его походћ проти†Лазара и вовсе не лвилсл на Косово на помонџ. своимђ соотечественикомЂ. Но видно, вђ самои личности Вука Бранковича, 6 бш ) что — то несимпатическое и коварное, расположившее народЂ кђ ненависти проти†него; обд его жизни ми иочти ничего не знаемд, но тако†6б1лђ, дћиствителвно, характерЂ его снна, ЈОрЈл, правившаго Серб1его среди разннхЂ незгодЂ, сђ 1427. ио 1456. годђ. Понлтно иочему народв, имћл противт. Вука поводђ кђ подозр г ћшлМЂ и нелгобви, обрхјшилд на него обви-

Б р . 15.

ненге вд и 3 м ћ н ћ и мало-ао-малу ирикршалд ето иоражете Сербовд: ибо длл народнаго самолгобјл всетаки утћшително, что свои же братЂ, СербЂ, а не собственнан доблеств дала ТуркамЂ побћду." Ја сам извео место то само зато, да види читалац, како је Гилфердинг, историк и мисаона глава, судио о издајству Вукову и како је он покушао објаснити ностанак и јачање народног веровања и казивања о издајству Вукову, али ја ие мислим нити хоћу да све ђутуре заступам, што је ту Гилфердинг рекао. А сад ћу да пустим наше новије и најновије писце преда се, односно пред тебе, строги и безмитни читаоче! Медаковиће, Крстиће, Бошковиће и остале, који су за школу и за шири круг писали, нећу приводити и изводити, већ ћу поменути само поглавитије и гласовитије специјалисте и од мене прибележене писце, а остале, које нећу поменути, а који може бити ни у длаку не уступају оним гласовитим и нрибележеним писцима, молим смирено и умилно, да не помисле, да сам их навалице изоставио и да их нисам хтео извести пред суд, — те нек ми верују, кад им кажем, да их с тога не приводим и не изводим на судиште, што не знам, све, где су рекли и изрекли суд свој о Вуку Бранковићу. Има већ више година, како не могу да пратим и да знам све, што се у Срба пише и напише. А сад на прибележене! И као првог између прибележених, првог но времену поменућу сад већ покојног ђорђа Малетића. којије г. 1847. издао „Историческо-критическо описаше битке Косовопољске од г. 1389." У том описанију написавши на страни 34. горе: „Битка се обнови с новимђ огорчењћмЂ и едне и друге стране, и за петЂ сатш готово ше се знало Ч1е ће оруж'е срећа побћдомЂ увћнчати, докђ се ше несрећнни гласЂ разнео по србскои воисцн, да е ВукЂ БранковићЂ издао цара свога и са свошмђ пов^реномЂ му воискомђ сђ боишта се уклонш" приметио је Малетић доле ово: „Гдћкои бране поступакЂ БранковићевЂ, што се сђ боишта уклошо, сђ политическе стране; но да е ВукЂ онаке намћре 10 штђ пре битке Косовополвске имао, па и сђ МуратомЂ у таине нреговоре стушо, праведно се и одђ тудЂ заклгочава, што е после несрећне битке, у ко10и е цветЂ србства и толико народа изгинуло, оружаномЂ рукомЂ, одђ Турака нодпомогнутт. на шурака свога Стефана и пуницу Милицу напао, многе имђ землћ отео, и себе независимимЂ учишо (Ј1. Албр. Гебх. стр. 342. Раићв стр. 73. Дифр. стр. 67.), кое сигурно не 6 б 1 чишо , да е ишао на спасенћ и утврђенћ свогђ отечества." Разлог овај покојног Малетића овде се међутим нросто узима на знање а уважиће се други пут. Може бити да ће се још ко