Stražilovo

Б р . 15.

СТРАЖИЛОВО

229

природе на увелу, чинило ми се, као да се ноткрада унили страх од недалеке зиме. Високо нада мном, тешко и оштро ваздух крили парајући, летео је предосторожни гавран; окрену главу, погледа ме са стране, залети се и, испрекидано гракћући, сакри се за шумом; велико јато голубова брзо као стрела уздиже се за гумна и, нагло се заокруживпш, брижно

паде по пољу — знак јесени! Неко је прошао за голетним брежуљком, чула се јасна звека нразних кола. Врнух се дома; но лик бедне Акулине дуго ми није изашао из главе; и различак њен, давно увенули, још је у мене . . . Женева, 1887. С рус-ког превео М. III М.

vi/ (/1/!/1лзххј\јм\т г**-

од мене, слатко гладећ моје руке, сједала је она^ кроз тихи сутон слушајући звуке вечерњега звона.

КОД МЕНЕ.♦. Кб мирна зв'језда посред неба сјајна бјеше око њено, а слатка душа дизала се тајна у небо црвено.

Шта тамо зборе — рекох — мисли твоје с вјечним Богом гори? „Вараш се," — рече она, — „срце моје о љубави збори."

Јосии Берса.

ЗАБАВЉАЧИЦА.

ИРИПОВЕТКА. НАПИСАЛА КАРОЛИНА СВЈЕТЛА. (Свршетак.) I аветниковица утешена, да се може пред си-

Ушл ном 011ет једаред похвалити својим великодушјем, поче причати јучерашњи догађај на широко и на дугачко, као што то воле старе госпе. Девојка узе да распрема собу. Свака кап крви у њој ври, очајање у њој превлада, кад помисли, да јој је погледао у душу, те ногодио, шта је тишти... Зар ју није већ доста увредио својом непажњом, својом равнодушношћу, . . . зар још да сноси његово презирање за своју слабост, његов подсмех за своје луде жеље, на које се осмелила служавка његове матере? . . . Види, како необично пажљиво, радознало слуша мајчино причање . . . Велики прасак трже саветниковицу из причања баш на најзанимљивијем месту. Разбила се скупоцена порцуланска ваза. Читав низ грких прекора изли сад над главом Катичином. а она весело купи црепове. Мисли саветниковичине узеше други ток, а Катица би спасена .... Едмунд није још ништа дознао! С незадовољством слушао је он псовку своје матере, а ова ни онда не ућута, кад јој Катица каза, да ће учињену пггету платити. Саветниковица прими, до душе, одмах њену понуду, али не преста гунђати, како је данас чељад непажљива и лакомислена те како непрестано љути своју госпоштину. Опет села Катица на своје старо место код про-

зора, који гледа у врт, опет гледа у наслоњачи пред собом младог господина, како сањалачки посматра плаветни дим своје цигарете; опет се осмехује сунце на кадивене ћилимове, — све је као и пре: само она, она се тако страшно променила, да сама себе више не познаје .... Неки особити нејасни, неисказано тешки осећаји пролазе је скроз и скроз. Непрестано мора да мисли само на себе и на своја дела а неки глас јој говори, да је несрећна, па тужно одјекује у њеним грудима... Нехотице јој клонуше руке у крило; спази, како се нешто у жбуну, у врту засветли као Алмине беле хаљине. Ено је сад, збиља, види од главе до пете, како хода међу цветним дрвећем са замишљеном клонулом главом. Како је бледа и лепа! . . . . Није јој се никад нре тога чинило, да је тако лепа! — Брзо окрену главу, — осети грдан бол, исти бол као и синоћ, кад ју је видела, да је узела цртеж. Наже се дубоко на свој вез, и дивљи бој започе у њеној дугаи. У њој се бориле две снаге, које се не подају њеној вољи и памети. Узалуд се труди, да их надвлада; и признаје сама себи, да нема згоднијег часа за Едмунда, да се са госпођицом споразуме него сад, кад Алма лута усамљена. по врту. Хоће да му то каже, али не може да разуме, што се то у њој противи, да то не учини; — каква је то снага, што је веже за столицу, која јој не да, да му се приближи;