Stražilovo

Б р . 15.

231

ни милости ни обзира. Слуге и слушкиње не знају, чега пре да се лате, шта ће нре да доврше; али нико од њих нема толико послова као Катица. Као да се затворила у свој тесни вајатић, камо ју је саветниковица отправила, да не би у собама својим иослом сметала. Шије госпођици хаљине за свечаност и опкољена сјајном скупоценом свилом, чипкама и тракама седи усамљона од рана јутра до дубоке ноћи. За н>у се на пољу не буди пролеће, за њу се не зелене дрва, обасута цветом, за њу се не плави пролетње небо... Грозничавом брзином креће јој се игла; по цео дан не диже ни очију ни главе са свог посла, не погледа ни на своје цвеће у прозору, а оно мало по мало жути, вехне, опада — као и цвеће њена срца . . . Дође и тај свечани дан. Кочи.је јуре једне за другима, и кућа се сјаји од тисућ светлила. Цео отмен свет сакупио се мало по мало у сјајним дворанама госпође саветниковице, а њу растужило данас само то, што ће капетан морати још те исте вечери одјахати због службених послова. Частољубива госпођа показала се данас у целом блеску свог богатства. Ништа се није штедело, да би се сви учесници што лепше сећали ове данашње свечаности. Најудаљеније ноднебље је заступљено изванредним плодовима, најскупоценија вина теку током на столу, а сто се угиба под теретом златног и сребрног посуђа. Гостољубље и дарежљивост госпође саветниковице напунила је госте, научене и васпитане у изобиљу, чудом и завишћу. Најпосле настаде час једва дочекани од младог света. Врата од дворане, у којој се играло, отворише се. И весели звуци оркестра засвираше игру. ђура започе са невестом. Сви се лорњети окренули на красни пар. Капетан је блеђи иего његов војнички капут. Да л' је дирнут, што ће се још за мало морати с њом да растане? Играо је страсније него што се приличи човеку углађену и од таква гласа} не обзире се на то, да га је млада бароница већ неколико пута подсетила, да је доведе на место. Притиснуо ју је још више к себи, па се опет с њом винуо у највећу бујицу играча. Алмом овладала непојмљива плашња. Њене се молбе не чују у хуци, а кадгод подигне на њега своје очи, опази у његову погледу израз неумољиве демонске злурадости. Тек кад су умукли и последњи гласи свирке, доведе је на место, где је Едмунд очекивао већ нестрпељиво. Капетан јој се иоклони и дода искреној честици с грким подсмехом неколико речи на ра-

станку, па замоли своју „ћ - е8 сћеге е4 (хев ће11е еоивте", да га се изволи по каткад сетити. Али кад се окренуо свом брату, хотећи му пружити руку на растанку, неста ироничног, завидљивог подсмеха са лица му. Све се на њему тресло; не дотаче се деснице, коју му је Едмунд срдачно пружио, па се за тим брзо окрену и удали наглим, несигурним корачајима. „Јадни ђуро!" прошапута Едмунд из сажаљења. „Ако ме волиш, не сећај се више тог човека!" моли га узбуђена Алма. „Хвалим Вога, што ме је срећа од њега раставила. Кад сам опазила злобно му лице близу нас, било ми је, као да видим несрећу, која лебди над нашим главама." Тада се зачуше весели звуци поштанске трубе, а пред кућом стадоше ђурине путне кочије. С грдном хуком и буком и сувишним церемонијама онраштао се ђура са сваким од својих познаника посебице, па на послетку баци се с патосом у наручје саветниковици, која се гупшла од суза. Цело друштво било је дубоко гануто тим дирљивим призором. А ђура побеже из дворане, као да су га тужни осећаји надвладали. Али примамљива полка истрже друштво из тужног расположења; све се ггоче опет кретати, гурати, комешати, а весели звуци однесоше брзо утисак прошлог призора. Катица стоји у предсобљу међу чељађу. Има на њу да пази и надгледа, да ли добро послужује, да чува, да се ништа не однесе, —- и шта јој још неје саветниковица метла на срце. Али Катици је, као да је се ништа не тиче. Смућено посрће, као месечарка, међу светом, што туда врви; не зна ни где треба да буде, лаћа се свега више као из навике него ли с правом намером, све јој испада из руку, а из затворених јој уста не зачу се ни једна једита реч. Гасположење у друштву дошло је до врхунца; свирка бруји, запушачи од шампањских боца лете шумно према таваници, чашама се куца, гласне се здравице разлежу — пије се у здравље младих вереника. Едмунд се сав сија од блаженства, па ступа са својом руменом невестом на сред дворане и захваљује се дирљивим речима. Његов мушки пријатни глас надвлада за тренутак тутњаву игранке, па се разлеже по целом друштву у нежним, звучним модулацијама, и пробуди на брзо и Катицу из туге. Посрну, чувши те познате, њој миле звуке. Неизмерна туга паде јој као камен на прса, па не мога да трпи веселе и радосие звуке. Светлост сребрних полијелеја упила јој се у очи као стотина стрела; овај безбрижни, равнодушни свет дође јој гнусан, —•