Stražilovo

268

СТРАЖИЛОВО

Б р . 17.

са најпростијим справама, — са неколико шољица, са маленим бочидама, простим теразијама и термометрима н барометрима, које је сам начинио — дошао до својих великих резултата. Овде је радио он неуморно и купио све, што је ишло у прилог његовој великој теорији. Да би протумачио тај грдни труд око истраживања, рекао је сам стари испиталад: „Пошто сам у своме раду толико пута пошао странпутицом зато, што сам веровао другима, намислио сам што мање нисати па и само о томе, о чему сам се уверио својим искуством." Исто тако ми, овде сабрани, не смемо заборавити, да су три ексиерименталне радње Далтнове саопштене баш нашој кемиској секцији год. 1842. То је било иоследње знаменито дело научењачког живота његова а једна од тих радња о томе, како се мери вода у кристалима, бнла је випте него клица великом проналаску једном. У последњем овом научном прилогу његову, исто тако као и у првом, била је једна и иста метода, која је, као што признају велики испитивачи, најбоља за природне тајне, а то је: замисли неку одређену ипотезу, за тим купи опите, који ће казати, да ли је добра или не, да на послетку по тим експериментима можеш подићи и саму теорију. „ Далтн је", вели добро Ханри, „ценио поједине ствари поглавито, ако не баш са свим, по томе, колико су оне вредиле по општу ствар." Запитаћемо ее сада, колико су истраживања за последњих педесет година расветлила Далтнову теорију о атомима и то прво, што се тиче тога, ко•1И1, -о су атоми велики, за тим, како се не дају делити па како су сродни међу собом и, на послетку, како се крећу. Колико су атоми велики и како изгледају, није Далтн ништа рекао, јер се није могао позвати ни на какве опите; он је мислио, да су атоми страшно мали и да их никаквима, ни најоштријим вештачким срествима не можемо приметити; за њих нема у нама чула. Он је представљао обично своје атоме и њихове снојеве сликом као округле плоче или кугле од дрвета па се радовао, што тако може лепо разјас.нити своју теорију. Али таке механичне илустрације имају и рђавих страна и ја се сећам, како је један ученик одговорио на питање о атомској теорији ово: „Атоми су кугле од дрвета а нашао их је Далтн У истини је Далтн тако свим срцем прионуо за своју механичну методу, да престави кемијске атоме и њихове спојеве, да га ама нико није могао наговорити, како да усвоји кемиске формуле, које је Верцелијв завео и које се данас свуда употребљују. У писму једном на Грехема у априлу 1837. нише Далтн: „ Берцелијеви символи су грозни. Млад ученик може исто тако лако чи-

вутски научити, као и с њима се упознати." А даље опет: Чини ми се, да они ученике у науци збуњ,УЈУ и Д а ™ вољу на науку убијају, као год што руже атомску теорију и као год што ову просту теорију чине нејасном. Модерно испитикање је дошло до нечега, гато иде на величину атома а Далтн је држао, да се то не моЈке збити. Године 1865. Лошмид у Бечу много је истраживао те дошао до резултата, да промер атома оксигенова или иитрогеиова износи један десет-милионти део од центиметра. Са најјачим увећањем можемо видети један четрдесет-иљадити део од центиметра, зато, ако би иреставили себи кубичан сандучић са толиком страницом па да је пун ваздуха, било би у сандучићу од шездесет до сто милиона атома које оксигена које нитрогена. Неку годину доцније усавршио је Вилијел^ Томз методу за мерење атомско па је нашао, да су средингга два најближа молекула ближе од једнога нет-милионтога дела од центиметра а даље од једнога иљаду-милионтога дела од центиметра. Да би Томз ово јасиије рекао, нозива нас, да замислимо једну водену канљицу, која да се рашири тако јако, као гато је земља велика и онда ће молекули капљичини изгледати као гомила ситне сачме. Кајфолд то овако илустрира: Наши најбољи микроскопи повећавају шест иљада до осам иљада пута; кад би микроскои могао још толико повећати, показао би нам молекуларну структуру у води. Да се напослетку још друкчије изразимо: кад би најситнији организми, које видимо, имали тако јаке микроскопе као ми, могли би видети атоме. Прелазимо на, недељивост атома и на питање, у каквој су свези атомне тежине и особине у стихијах. Пођимо од речи творца атомске теорије: „Знаш, нико не може цепати атом", па ћемо видети, колико је ово мишљење потврђено доцнијим радовима на томе. Тома Томзн, први заступник Далтнов, увиђао је несугласицу све дотле, док се није задовољио ипотезом од Прита, да се атомне тежине свију стихија добију, кад се општа јединица умножи неким бројем, а то је, као што Торие примећује, доказивао најгорим квантитативним доказима, који само могу бити у кемиској литератури, премда ја додајем, да они нису тако несигурни као први бројеви Далтнови. У доцнијој епоси Трехем., који је свој живот посветио теми, да нађе кретање атома, одбацио је Далтнов афоризам те изрекао, да атом није целина, која се не би могла делити него која још подељена није. За њега, као и за Лукреција, мора, по Смиту, првобитан атом много мањи бити. Премишљањем о коиституцији материје одмарали се у науци многи духови од најстаријих времена па