Stražilovo

СТРАЖИЈГОВО ВЛАОНИК И УРЕДНИК ЈОВАН ГРЧИћ.

БРОЈ 18.

У НОВОМ САДУ 5. МАЈА 1888.

ГОД. IV.

У ГРОБУ СЕ ХЛАДНУ ТАКО СЛАТКО СПАВА.

0 Д Љ У В И II К X.

а господском столу ђаконије разне: )ТОд шећера куле, дрквиде и „вазне", Грожђа у сред зиме, к'о да је сад брано, Па тек што је вино дивно и ваљано! Е, свачега има. Све је у свом реду. Ал шта видим тамо? Једну главу седу. Блеђане јој усне, уздрхтали гласи, На глави се старој тресу меке власи. Да л' је ово санак или жива јава? „У гробу се хладну тако слатко спава!" Зар ти, оче седи, што блисташ у злату, Што си иоставио трпезу богату, Зар ти тако збориш ? 0, мани се, мани! Та смрт желе само јадни сиротани! Боље реци: живот, то је бујна река, 0, па дај ми, Боже, још дана и века, Да проживим срећан 'вако на тенани! Треба ли ти жртве? Нек мру сиротани! Под теретом вељим погнула се глава: „ У гробу се хладну тако слатко спава!" — Хај, ти јоште не знаш, шта ме тишти туди! Смрвљене су давно старачке ми груди! Имам свега доста! Али срећа гди је? Мене њезин зрачак никад да огрије! Емао сам жену, красну, дивну, милу, На моме је често почивала крилу, Зборила ми жудно о зорици рујној, 0 лахору тихом, о травици бујној!... Беше лепа, добра, беше мудра глава „ У гробу се хладну тако слатко спава!"

— Имао сам сина,... шта је цветак вити? Мислио сам: он ће потпора ми бити. Иа и он ми оде, да се не поврати!... А шта да ти причам о милој ми Злати ? Хај, јеси ли вид'о зору на уранку? Јеси л' глед'о чедо у тихоме санку? Јеси л' вид'о... ћути, то ме боли, дави, Никад да ми с' среће један зрачак јави! На старачке груди клонула ми глава, „У гробу се хладну тако слатко спава!" Ој, зар и господу несрећа похађа? Зар крваво сунце и љима се рађа? А како је теби, сиротињо моја? А каква је мука и несрећа твоја? Ти постеље немаш, да одмориш тело! Несрећна си, авај, несрећна зацело!... Бар да су ти оне ђаконије лепе, Да ти тело, душу и срце окрепе! Ти вечито збориш, сиротињо права: „У гробу се хладну тако слатко спава!"

Јест, несрећа не зна за господске дворе!. Видиш оне дуге и дубоке боре На бледоме лицу смежураног деке, К'о големе бразде поред мутне реке? Њих је рука чврста несреће и беде Урезала тамо, да их деца гледе. Има беде, мука, има тешких рана И у сјајном двору бесних великана! И у њима често мисб ускрсава: „У гробу се хладну тако слатко спава!"