Stražilovo

274

ЧИКА ЗОРАН.

ПРИПОВЕТКА ИЗ СРПСКОГ ГЛУМЛЧКОГ ЖИВОТА. ПРИЧА М. К. Д (Наставак.)

жШаиста, Хаџи Антоновић је и био велики при<™|рјатељ и добар познавалац позоришта а и ' глумаца. Јелка, кад се отац на њу онако осече, застиђена окрете се и пође у собу, убрисавши крајем своје цицане реклице сузе, што јој потекоше. „Стани, Јелчице," викну је Антоновић. „Зашто то радите, господине Бриткићу? Мени се особито допада ово њено самопоуздање и отвореност! Или би сте ви били противни, да вам кћи буде глумица? Не бисте имали право! Наше је позориште сад у развитку, па наравно да се вама не чини, да је све онако, како би требало, али ако бог да, не ће то тако остати; и ми ћемо коракнути напред, само треба чврсте воље и љубави за тај узвишени и племенити задатак. Па онда и вашег сопственог интереса ради не би сте се смели противити. Ако дете има дара и воље те постане глумица, добиће, разуме се, пристојну награду за то, и ви онда не бисте морали живити одељено од своје породице, него сви заједно. У осталом, не бојте се, све ово нема никакве вредности, ја хоћу само да видим, колика је уобразиља у вашег детета." Да је чика Зоран бог зна какве намере имао, речитост Хаџи-Антоновићева, и поштовање, које је осећао према њему, били би у стању све тумбе окренути. Сад и није мислио више да се противи, него је у машти већ створио слику пред собом: како му је кћи већ глумица и како сви живе заједно, како њему сви завиде, што му је кћи тако добра глумица и шта ти ја све знам. Не умеде ништа да одговори, само промуца: „Молим, молим, ја. овај — то јест — изволте ви, молим, ја као мислим, — али ако „Ходи, ходи дете моје, ходи ближе!" Јелка се врати. Хаџи Антоновић је ухвати за обе руке, ногледа јој у лице, на којем се повукле две бразде од суза, што се измешале са прашином таванском. Благо је и мило погледа, и чисто се зачуди ванредно лепим цртама Јелкина лица, и како само година две још треба, на да јој црте добију стални и одређени облик. Гладећи јој са чела злаћаноплаву косицу запита је: „Па ти велиш, срце моје, да знаш све песме и неке улоге на памет? 11а де, ако знаш што, а ти отпевај, одекламуј, или прикажи нам ту „Шумску ружу", кад велиш да знаш. Мени се чини, да баш та улога почиње са песмом, је ли?"

„Јесте" одговори Јелка, па погледа у оца оним погледом, који је својствен само женској деци; погледом, у ком је изражено и питање и молба. „Хајде, хајде, да чујемо, кад се толико хвалиш," допусти чика Зоран, а лице му је изгледало, као обојадисан лик малог жмиравог детета, које не можеш распознати, да ли се смеје или љути. Госпоја Перса није знала шта да мисли; кад је од Антоновића чула, да би могли сви заједно живити, чисто би одма пристала, да Јелка буде глумица,, па је сваки час лакомо и значајно погледала на свога мужа, не би ли му са лица ирочитала, шта он као мисли. Само се старом Данићу није допадало све ово. Он је Јелку заволео као своје рођено. Цветко му је био јединац па ма да је три године био старији од Јелке, ипак је дечко био некако везан, готово туњав, и Данић и Стана, често су, гледајући Јелку рекли: „Еј. да је наш Цветко којом срећом тако одрешит, или да је бар и Јелка наша кћи!" Јелка се још једнако мало устезала, али када. јој и мати рече: „Де, де, срце моје, кажи господину, шта знаш," са свим се охрабри; пође под стају, да као маркира први излаз „Шумске руже — Јелке." Њено нреплануло лице издавало је нешто дивље, а велике плаве очи, засењене густим трепавицама, одавале су праву благост и невиност. Последњи зраци сунца на заласку играли се са злаћаном јој косицом а оне две бразде, од суза и прашине, казивале су ти несташлук и детињску безбрижност. Да су је видиле најбоље уметнице, приказивачице „Шумске руже", заиста би на своме лицу са позоришним личилом направиле себи онаке две бразде. Да, да! 'Гаква треба да је, и таква је морала бити „Шумска ружа/" Пре излаза поче певати познату несму, која се у том комаду код нас пева: „Горо, горо, висока си, драги, мили, далеко си." Јасни јој сребрни глас разлегао се по пространој авлији. Обузета мишљу за својом улогом и не чу Цветка, који се попео горе на хрђаво наслагане, скоро пабацане трговачке празне сандуке, што су под стајом стојали, и који јој уздрхталим гласом, скоро кроз нлач, проговори: „ Јелка, не иди у глумице!" Певајући шчепа она празну канту, што је била код бунара, захити воде, и приђе цвећу, које је под прозорима у хладовини стојало.