Stražilovo

282

стивно и баш жалосно доче г. ГГанта! „Један летимични поглед на Косово може уврстити Србе у ред најхрабријих народа у Јевропи", и тек што то рече и изрече г. Панта, а он, као да си га пресекао, клону и туга се сави око срца Србину. Г. Панта, да мало ублажи. каже „нека" туга, али се већ зна, да је туга та, која обузе „Србина" на Косову, без краја и конца. Но ма како тужан био „Србин" на Косову и ма колико да се покрај „Србина" и сам Панта растужио на пупку од Косова, ипак није се г. Панта као човек од науке и објективан испиталац дао савладати том бескрајном тугом, он не изгуби главе нити даде да се „волне" туге те склопе над главом му, већ подиже главу и рече: „А зашто?" Зашто обузима нека туга Србина на Косову ? пита г. Панта, пита и разбира, тражи и истражује, претреса и превејава г. Панта све могуће и немогуће узроке туге Србинове на Косову. И ако је когод мислио, да су туге Србинове гробови јунака, — одјако нек не мисли тако, јер г. Панта, који је био на Косову, каже, да гробови јунака нису узроци те туге Србинове; и ако је когод ма и у сну само мислио и помислио, да ће узроци те Србинове туге бити гробови оба цара, т. ј. српскога кнез-Лазара и турскога цара Мурата, у нанредак нек ни у сну не помисли тако што, јер ето туркољубиви наш г. Панта вели, да узрок туге Србинове није — гроб турскога цара Мурата; а хито се цвећа Косовскога тиче, Срнкињо девојко, то ако си ти, Српкињице мала, у главици твојој икада мислила и помислила, да није то цвеће Косовско узрок туге Србинове на Косову, то буди одсад споко.јна у том погледу, јер ето г. Панта, који је у месецу Јулу био на том пољу и мирисао цвеће то, нашао је, да оно „миром мирише" и категорички вели, да ни то цвеће Косовско није узрок туге Србинове на Косову, и даље додаје исти г. Панта, да ни развалине Косовске, т. ј. нити оне од „цркве Самодреже" нити оне од онога тулбета, које су тулбе Турци сазидали у част баба Милени, и на послетку да ни свршетак боја Косовскога није узрок туге Србинове, „јер — као што лепо каже г. Панта — једна битка није кадра да упропасти један народ." Па кад ни гробови јунака, ни гробови оба цара а наиме гроб цара Мурата, па ни цвеће Косовско, ни развалине Косовске, ни свршетак боја Косовског нису узроци туге Србинове, — шта онда проузрокује ту тугу и жалост у грудима „Србина"? Г. Панта већ је одговорио и показао прави узрок туге Србинове, а наиме казао је он, да тугу и жалост ту у грудима „Србина" проузрокују три злочинства, која се једно с другим рукују и једно друго дозивљу — и која таЈанствено једно другом шапућу, да свако чути може:

Б р . 18.

— У Звечану је син удавио свога краља и оца —- Душан Дечанскога; — У Неродимљу је старатељ и кум Вукашин убио своју иоиилу, цара и кума нејакога Уроша; — Грдечом је одвео Вук Бранковић, велики војвода, војску, те издао Србина, таста и цара Лазара на Косову. Нисам био на пољу Косову, а и да сам био на том пољу, бог зна, бих ли видио и опазио, чуо и разумео оно руковање и оно дозивање и онај тајанствени, али за људе, рођене у црвеној кошуљици, разумљиви шапат Грдечев, Звечанов и тужнога Неродимља, као што је то г. Панта видио својим очима и слушао својим ушима и разумео својим разумом -— видио, чуо и разумео и нама, браћи својој, лишеној Пантиних чула и Пантинога разума, јер рођеној голој нагој, казао, шта је видио, чуо и како је све разумео, што Грдеч, Звечан и Неродимље међу собом шапућу. Нисам био и већ с тога не могу, не смем тврдити, да г. Панта, који је био на пољу Косову, није видио и није чуо оно, што ои каже да је и видио и чуо и разумео, али ћу ипак слободан бити и нешто на уво рећи г. Панти, али тако, да и други могу чути то, што ћу цришапнути г. Панти на уво. Панто брате, нерођени као и рођени! Вук Бранковић, зет кнеза Лазара, није одвео Грдечом војску и није издао Србина, таста и цара Лазара на Косову. Ти си чуо и слушао шапутати, и не само шапутати, већ си чуо, где се јасно и гласно казује и у колу попева, па си и много читао о том, како је Вук Бранковић издао свога таста, кнеза Лазара и одвео своју војску са Косова, па све то, што си слушао и читао, примао си, лаковеран будући, на веру и утврдио се у тој вери толико, да ти се тада, кад си дошао на поље Косово и гладан жедан ходао по пољу Косову, аричињало да чујеш, како Грдеч шапуће и бунца којешта, и теби се тада учинило, да Грдеч шапуће оно исто, што си и ти сам већ од пре и од твог детинства знао. Ти си се дакле, брате Панто, тада налазио у неком заносу и у ненормалном стању и твоја „привидјенија" то су халуцинације; иначе, то јест ако ниси био уморан и гладан, већ сит и чио — онда је сав онај говор твој о руковању и дозивању и шапутању Звечана и т. д. просто бенетање и лажно кокетовање. Но било једно или друго, свакако није истина, да је Вук издао и изневерио Србина на Косову, и да се увериш о том, прочитај сад — кад већ нећеш да верујеш мени на моју браду — напред отштампану из X. Годишњице расправу или књижицу: „Вук Бранковић (1372.—1398.)" од Љ. Ковачевића. Београд 1888., коју је писац зацело и теби, јер си му ближи, по-

СТРАЖИЛОВО