Stražilovo

Б р . 18.

СТРАЖИЛОВО

279

Борута избечи очи сабирајући мисли, које му ракија још удиљ растериваше; на посдетку се саже, залети се и груне Клајна главом у трбух тако јако, да се онај одмах преметну у сламу. Не рекав ни речи, изиде на поље. — Убица! — раздера се управитељ, устајући. — Држ'те га ! Убица ! Борута се и не осврну, и за час га нестаде иза зграда. — Ја ћу теби, разбојниче, ноломити рогове, оде зипарати Клајн, модар од љутине, — ниси ветар, да ћеш ми умаћи! Ха! подла пасмино пољска! И ти, ваљ'да, мислиш, да ме главом грунеш? цикну на Бреста, а овај стоји покорно пред њим. — Дванаест година, господине, овде верно слузким, — одговори мирно Брест. — Ви сви једно, — окрену нешто мирније Клајн, муцајући пољски. — Ха, свињо, добићеш по њушци! Запамти, Бресте, да ћеш се на суду заклети. Ти верујеш у Бога, је ли? — Увек. — Но, ако верујеш у Бога, онда ћеш рећи на суду, да је он хтео, да ме убије. Иди овцама, ја теби праштам, јер признајеш, да си крив. Овчар се дубоко поклони, па оде у поље. Клајн се упути у двор. А куд се деде Борута? Дворске зграде пружаху се узбрдицом. На подножју брежуљка раштркало се у кривуд село. Сиромашке, сламом покривене, куће, међу којима беше тек гдекоја с црепом, као бела врана, показиваху, да ту глад на широко жари и пали. Могло се то познати и по мршавој летини, коју сељани сважаху на таљигама у штагљеве. А септембарско сунце сијаше тако јасно, као над сликом среће и обиља. Ах, поштено сунце, кашто оно једино не ускраћује човеку својих зрака, кад му судбина откаже сваку љубав. Често место хлеба положи свој одблесак на сто јаднички, као да би га хтело светлошћу својом да нахрани. Добро сунце, не гасни, не заклањај лица свога сиротињи ! Борута седе на пањ пред колебом, од које савијаше дворски пут у село, па се загледа у сунце. 0 чему је мислио? Више о том, шта сад да почне, него о оном, шта је учинио с Клајном. Неизветрила још смрековача, неки ђор, гневни полусан — све то начини у његовој глави читаву збрку утисака, које превлаЦваше дрскост. Погледав у поље, спази Бреста, где се жури овцама. Диже се, дакле, с пања, обиђе дворске зграде, па пожури за Брестом. — Шимопе! Шимоне! — викаше из далека. — Али Шимон, погружен у успоменама најновијега догаћаја, не чујаше ништа.

— Што тако слогове бројите? —■ дрекне најзад Борута, стижући овчара. — Што? зар није горак бадем? рече Брест, па застаде. — Јесам ли га људски декнуо? — Дебела свиња — није му ни ђаво. Али што тресну — као клада. — Дерао се, чуо сам; нека ме хвата за реп. — Рече, да ће те повући на суд, а мене ће наместити, да се закунем. — Нека тужи. Вас је оставио у служби? — ђаво ће га знати, казао је, да идем овцама. Нека отера. Ја ћу торбу на леђа. А шта ти? — Ваља ми потражити посла. — Јес' био код Јана? — Шта ћу? Ако ми је стриц, није господар ни трговац. Хлеба нема, а посла не може дати. А шта ми је то, ако ми допусти да преноћим у колеби! — Бре баш си луд! Половина је колебе твоја, а тако и башта. Море, то је твоје очинство. Није на одмет. — Дакле моја је половина колебе и баште? понови зачуђени Борута. — Живота ми! Иди само, па реци ко си. Познаће те и сами. Седам година, није век. Ворута запева неку ђаволасту песмицу па стаде скакати по пољу од весеља. — Да, да! говораше Брест — то је твоја очевина. —- Господин, дакле господски. Данас ћемо се опити, Шимоне, али баварским. — Таман! Протерао би ме сутра до сто врага. — Не бој се, ја сам тврде главе. — На част ти, а најзад, ја само смрековачу ... Баварско ми заврне мозак. — Е па ће и одврнути. Дођите данас у бирц. — Не могу, ја само своју . . . — Кушајте другу. Идем стрицу, а вечерас ћемо поиграти. Бирај ме Маро Да те ја не бирам . . . Но, до вече, Шимоне — рече, пружив руку овчару, па весело одскакута. — Донеси сутра у поље коју капљу, онда ћу окусити . . . довикне Брест. Очинство, које је тако из ненада обогатило Боруту, беше јадна колеба, иза које се пружаше парче баште, као какав језичац. Где није маховина покрила, онде су натруле даске отвориле рупе, које су на једној сграни позапушаване сламом и травом. На тој је страни стаповао Јан Борута, стриц Кљимков и савласник непокретности, која је записана у грунтовници Ненђанској под бројем 15. Блатњави трем дељаше кућу на две поЛовине. Десно беше прилично