Stražilovo

298

СТРАЖИЛОВО

дрхтањем усана и мрштењем чела. Не мешаше се он ни у бој ни у разговор, шта више, измицао се журно све даље с дететом, кад се борци к њему приближе. За што је дошао? Доста беше погледати на његове босе моге, подеране чакшире, отрцани кафтан, па да свако погоди, да га није амо довела жеља, да буде члан скупштине. Посао не ће сам у собу доћи, па је и он, као и други, изишао из куће оним истим нутем, којим је двадесет година ишао на рад, узео је собом дете, јер знађаше, да ће се натраг вратити и слушаше у гомили, хоће ли гдегод требати његових снажних руку. Стајаше тако дуго ћутке, подаље од бојна поља, најзад зграби очајно девојчицу на руке и отрчи кући. За мало се појави с њом п с малим завежљајем на плећима, прозбори неколико речи на прагу старој жени и нусти се путем, који иђаше у разна села, али и у Ненђу. Да га сретне на том путу, читалац би можда ио стињеном носу познао, да је то Кљимек Ворута. Четврт столећа ударао је пијуком у трновачком оловном руднику — то је његова историја. Додати ваља још само то, да се је оженио и изгубио за неколико дана матер те девојчице, коју сад води у Ненђу. Како су свињи. користећи се лепим даном, истрчали на двориште, Брест могаше слободно да ради у соби, која је њима намењена. Сеђаше он уза зид, опкољен снопићима шибља и прућа, од кога полако, бојажљиво плетијаше малу кошарицу. Поред њега десетгодишњи Вицек, син Касијин, гледаше у овчарев посао и замењујући му очњи вид, опомињаше га сваки час: — Не ту, деда, не ту. Брест обично застане, опипа руком плетер, па вели: •— Ти ћеш мене да учиш! Преплео сам ову шибу, сад ову. — Али једну сте изоставили. — Убриши нос, лудаче, коју сам изоставио ? Овчар стаде нипати прстима и ма да се уверио, да је дечак добро приметио, мрмљаше: — Мудар је, јер има очи. Кад сам их ја имао, неваљалче, на једну врсту сам могао разликовати, да ли трчи овца или ован. — Није чудо, — рече дечак, — ован има рогове. — Ваш си магарац; а где су малом овну рогови ? — На глави. — Ах, ти јаре, и теби ће израсти. Док се Брест тако с малишом препирао, на прагу

застаде човек с девојчицом, кога смо видели у тарновичком руднику. Обазрео се он по соби и запе оком за старца. — Деда — рече Вицек — нешто хоће. — Ко? — Не знам. — Шта брбљаш, лоло? — Дошао је неко. — Ко је то? — запита овчар. — Кљимек Борута — одговори дошљак. — Кљимек... Борута! - понови Брест, испустив кошару из руке. — Кљимек, јадни мој синовче, зар си жив? Где си, не видим те, не опазкам, ослепио сам, ходи, дај руку твоме Вресту. . . — Зар ви то, Бресте? — рече Кљимек у чуду. — Ниси ме познао, погурио сам се — је ли?Иструхла су већ дрва, која су са мном израсла, и ни једног познатог гласа не чујеш. И твој се променио. Колико ти је година? Преко четрдесет. — Четрдесет, Боже! Где си, како си? — Зло, деда, зло! Двадесет сам година лупао у руднику, сад сам без посла. — 0, јадниче! Дај ми руку, седи ту. Истерали те опет; да ниси кога тукао ? — Распустили нас у 'Гарновицама, узмем девојчицу и довучем се амо. — Дакле и ћерку имаш! Где је? Ходи; добро а где ти је жена? — Умрла. •— Јадни црве! И мене су истерали, плетем кошаре са Вицком. 'Го је син Касијин. И код њих је невоља. Ременар трчка по селима да исплази језик, а не може ништа да заслужи. Хоћеш остати овде? — Морам, док ми се не деси прилика. — Тешко је, богме, тешко! Сваки се за каменом осврће, да није можда хлебац прошао. 0, мој драги, тешка су времена. Летина оманула, кромпир гњије, ко се не пожури да умре пре зиме, страшно ће живети. — А зар је то само данас тако ? И моја покојна не би умрла, да сам имао да јој дам што јести. Куњала је и куњала, на дому зима, у лонцу празно, једва било чиме дете умирити. Смешно је ударати главом о зид, да га пробијеш. А овамо немаш ништа, кадшто само залапиш ваздуха, па ту и тутило. — Вицек — рече Брест — тркнидер горе па донеси лончић, што је тамо код кревета покривен лишћем. Једите мало каше — додаде, кад је дечак отишао, — девојчица је за цело гладна. ће се.)