Stražilovo

Б р . 21.

СТРАЖИЛОВО

327

„Доста, доста, драга моја Јелчице!" прекиде је Бритвић, клече крај њених ногу, ухвати је за руку и гласом, као што на иозорници говори, отпоче поново своју љубавну изјаву, служећи се при том разним цитатима 'из појединих љубавних призора из својих улога. Јелка га је гледала доста благим лицем, посматрала га са саучешћем, али њено срце ни мало јаче не закуца, њено се лице ни мало не зажари. Врата се нагло отворише и у собу рупи чика Зоран, сав блед. У руци је држао отворено писмо. Бритвић скочи као опарен од Јелке и шчепа у руке албум, што је отворен на столу лежао, па као да ништа није ни било, мирно стаде листати по њему. Чика Зоран није га у свом узбуђењу ни приметио. Он пружи Јелки писмо па јој дрхтавим гласомрече: „Читај, чедо моје! Опет нам нема једног доброг и старог пријатеља међу живима! Ох, мој Јово, брате мој слатки!" Сузе му грунуше, а он их није брисао, н$го их је пуштао да теку низ смежурано му лице. Јелка прелети очима преко писма. Јек туге и изненађења оте јој се из груди, спусти обе руке са писмом, погледа у оца, и лепе јој се очи напунише сузама. Приђе оцу, загрли га, поче га љубити у образе, који беху мокри од суза. Обоје су дуго плакали, и прва реч после овога беше Јелкина, да запита: па шта ће сад са Цветком бити ? „Е, па .. . Цветко .. . овај..." поче чика Зоран, јецајући, „Цветко, ти знаш. да је он горе у Бечу код неке трговачке куће. Тта ће? Мораће ирекинути, па се вратити својој кући. Сирото момче! Ни оца, ни мајке! Е, тако је то! — Несрећа! — Јово, Јово! Бог да ти душу прости, пријатељу мој!" Сад се тек јави и Бритвић. Чика Зоран се рукова са њиме те му исприча садржај писма, како му је жена писала, која је остала код болесног му пријатеља, кад се овај иосле смрти своје жене разболео. Кад је Бритвић све мирно саслушао, изрази своје саучешће чика-Зорану за изгубљении пријатељем, па хтеде да се опрости те да поће. „Не, не, сине мој!" задржа га чика Зоран. „Ја данас немам улоге. До сад сам мрзио на тог Рајка Савића, што ми је све улоге преотео, али данас сам му захвалан за то. Ја ћу одмах на пут у Н. А вас молим, да моју Јелчицу вечерас после представе допратите кући, и молим вас, да јој будете место мене, док се ја тамо будем бавио. Ви сте ми се увек, сине, показивали као пријатељ, будите мојој Јелци као брат, док се ја не вратим. Бритвић стиште појаче чика-Зоранову пружену руку. Погледа га својим великим очима са изразом

неописане захвалности и оданости, само отпуштена дољња усница одавала му је његову радост на сретном по њега случају. Чика Штева запрегну брже коње у кола, Јелка се ужурбала, спремајући оца, јер беше крајње време, да иде у облачионицу на представу, у којој она има главну, врло напорну улогу. Ветар и олујина јако се дизала на пољу, али то није сметало чикаЗорану. Он огрну свој дуги капут, седе у кола, чика Штева швићну бичем по зраку и кола се у прашини и олујини за час изгубише. Јелка, како је била лако обучена и уморна од журбе, појури са Бритвићем онога истога тренутка у позориште, јер је и крајње време већ било превалило. Ни до сад није Јелка своје улоге умела задахнути топлином свога сопственог осећаја. Она је свуда и у свему подражавала своју старију колегиницу, трагичну љубавницу; само извесне моменте у својим улогама, који су били од самога писца јаче маркирани и који се подударали у чемугод са њеном природом, темпераментом и животом, изводила је добро; али тога нема у свима улогама, а да се живот и истина улије и у оне улоге, које нам ни мало нису подесне нашем темпераменту, иште се много марљиве, самосталне студије. Свака имитација је тек сенка. Од Јелке се то није ни тражило. Она је, имитујући своју колегиницу, и не знајући постала уметница. Публика је после представе обично овако судила: „Бадава, ова Јелка се баш са свим извештила! Бога ми, као да гледаш и слушаш госпођицу Јулију, нема баш ама никакве разлике!" Публика јој је пљескала. Млади критичари дизали су је у небо. По гдекоји, да би показали, како се „разуму око позоришта", сравњивали су је са Рашелком, Волтерком и другима. Није изостајала и по која кита цвећа и венац са тракама, па шта ће још више?! Овога вечера није могла Јелка никако па ни најмање да се уживи у своју улогу. Мисли су јој летиле од Бритвића до мртвог Јове Данића и до Цветка. Она се трудила, да се улогом истакне што боље може. Сваки излив осећаја изражавала је на једнак начин: и страст, и мржњу, и бол, и љубав. Глас је више пута издаде, но она се све већма усиљавала, да продре са оним, чега није више имала. При свршетку издаде је са свим глас, и публика, та иста, до сада тако одушевљена публика, оде тога вечера незадовољна са Јелкином игром, јер: „Не може, — веле, — брате, да виче, као госпођица Јулија!" Онако ознојена и уморна од своје улоге, а још више од једа на ту, по њеном мишљењу неблагодарну, публику, брже боље скиде она личило са свога лица, а да не би Бритвић на њу дуго чекао, није